Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

345

која су у њој, имају више тачности и одређепости; њени су недостаци мање осетни; а лепота описа многих догађаја из Христовога живота, поткрепљена јасним тумачењима, не може се обићи без похвале Имајући у виду и добре и рђаве стране ових књига, мисдим: да би прву књигу г-ђе Козиреве (Свештену исторцју старога завета) требало са свим одбити; а другу (Свештену историју новога завета) — пустити у употребу дотле, докле се уџбенпци по новим програмима не пзраде. Благодарим Просве I ном Савету на поклоњеном ми поверењу. 20. Децембра 1891. год. У Београду. Стеван М. Весединовић, прооесор Богословије За овпм је прочптан реФерат г. Јеврема Бојовића, проФесора Богословијо, о истим делима, који гласи: Главном Просветном Савету. Главни Просветни Савет изволео је упутити ми (под 1 октом. 1891. год., СБр. 78) две штамиане књиге, да пх прегледам н оценим, и „да кажем Савету евоје мњење о вредности п употребп ових књига". Наслов ирве књиге јесте: „Г-ђе Козиреве кратка свештена историја старога завета. За I. разред гимназија п ])еалака с најновијега руског издања превео Божа Н. Јовановпћ, вероучитељ I. београдске гнмназије. Београд 1891." Наслов друге књиге: „Кратка свештена историја новога завета, превео с последњега руског издања Бож. Н. Јовановић, вероучитељ I. београдске гимназије. Београд 1891*. Ја сам обе књиге, п ако су превод, као оргинално дело прегледао п оцепио, јер оргииала, с којег су иреведене, нисам пмао.

Наука хришћанска у школама треба п мора да заузима и одржава оно значење и ипсину, коју она (наука хришћ.) заузима (н има) у умној и моралнсј природи човека (народа) у оиште. Предавање науке хришћанске треба (мора) да је у свему сугласно с учењем православне цркве с једне стране; да се подеси према стуињу развигка и добу узраста ученика и задатку дотичне школе (а и народа) с друге стране. Диљ, ка коме тежи иредавање науке хришћанске, јесте: да се иотнуно ириме и усвоје Јепросвмни гдасник 1892.

ванђелске истине, истине које човека, у свима узрастима и ступњнма умнога развитка (као и у срећи п несрећн, благостању и сиротињи, здрављу и болести) убеђују у биће Бога, као апсолутног свемоћног творца, судију, оца и промислитеља света и човека. Тако усвојена и схваћена суштина науке хришћенске, заиста препорођава човека; он тад хоКе добро; чини, остварује добро ради добра. Човек тада постаје чврст и непоколебљив у истини, добру, моралу, правди, у свима, у свима врлинама и променама свога земаљскога живота, јер има непомичан, сталан ослонац — веру у Бога. Човек је тада хришћанин. А ако нема вере у Бога, узалуд ће се проповедати п предавати ученицима (а и иначе ма коме): наука, просвета, истина, правда, једнакост, наиредак, „хуманитет"; све то и томе слпчно остаће и биће празно маскирање, које нема душе, — живота: тврђење следства а одрицање узрока. Човек без вере не познаје и не може познати циљ живота.. Где нема вере, тамо место њено морају заузети : животињске страсти, егоизам, п остали пороци — идоли.. . . Као год што су силни природни закони у материјалном свету, тако су исто силни закони јеванђелских истина у духовном свету. . .. Свештени историјскн догађаји, предмети ц обреди имају свој тон, стил и начин излагања. Светиња увек мора остаги на својој висинп. То је основ, са којег сам оцеапо и ценим нреведене књиге г-ђе Козиреве. ...

Пада у очи одмах, за што на насловном листу II. књиге нема имена г-ђе Козиреве; није означено ни за који је разред ова 11. књпга удешена, као што је то па првом насловном листу I. књиге речено. У предговорима („место предговора") обеју књига наводе се цитати из „Журнала Ученога Комитета при Светом Синоду." У тим цитатима „дело" г-ђе Козиреве обасипа се врло, врло великим хвалама. Она се као „списатељка" (у место предговора I. књ ) преузноси над свима писцима ове врсте! Н. пр. у „место предговора" II. књиге (стр. III.), иошто се похвалио I. део, каже се: „Други деоИсторија Новога Завета — ни мало не устуиа нрвоме. И у њему, као и у првом валазн се онзј ис '1и обим свештено-историјскихдогађаја, истимудри избор библнјских Факата, које су могли изабрати само нежни женски осећаји и иедагошка мудрост, иста јасност, природност и лакоћа ириповедања, на нослетку и онај исти смерни тон и красота при излагању свештених догађаја и лица. Последње 45