Просветни гласник

366

НАУКА И НАСТАВА

иити је створио нову ФилосоФску снстему, нити какву нову религију, већ је признавао границе разума, сопствено незнање своје. Новом методом он је више но ико други иодстицао своје учепике да мисле, да себе проучавају самн, уливајући у њих пепоколебљпву веру, да онај, који се буде одржао свакад као неинтересовани пријатељ нстпне и сгалан иоследович врлнне и дужности, никад неће бити остављен од Бога ни у жчвоту пи после смрти. И тако, уздижући морални карактер човеков, прошнрио му је умни хорнзонат и засноиао нову образопаност. А кад га делФијско пророчанство назва најмудријим човеком, он те речи протумачи, да не значи ништа друго, но да је он међу л>удима онај, који највише увиђа незнање своје. И доиста нпшта не одушевљује наш дух толико, нити га подстиче толико на идеалпи наиредак, колико кад увиди и прнзна слабост своју; а пншта га толико не унижава, колико надутост и претерана поуздапост у се. У том смислу имују, и у философији, дубока значења оне речи: они којн су униженп, бнће узвишенн, Наука и разум донста не могу сткоритп веру, нити нак нкакву реФорму религиозну. Све је то изван круга њихова рада и њихове моћи. Прцзнавањем пак граница и крајева разуму не само што се повећава жеља и нада да ће се моћи даље достићи и напредовати, већ се оставља и слободно поље снажној радљивости и свију других човечјих нодобности, свију млађаних снла духовннх, којима се сам разум у велико користи и које су му јако потребне. Ако органично јединство духа није илузија, п ако се умни и морални живот прелива и преноси из једне наше способности у другу, ми морамо признатп, да је непоречна потреба, да данашњу младеж повратимо уметности, а то ћемо постићи, ако у ње нробудимо осећање за оно што је лепо, и ако то осећање не будемо угушивали претеривањем суверене, искључиве моћи науке и разума. То је у истини најуспешније средство, да се пробуде и уздигпу и моралне способноста човечје, а то и јесте главнп циљ, којем морамо данас да тежимо. И без икакве нарочите религиозне предрасуде, ми можемо и морамо да иставимо омладини нове идеале живота. Сваки век има своје. Данас више но нкада потребно је, да се жртвују читави друштвени сталежи, једнп за друге, и да се новрати друштвена харменцја, која је толико поремећена, да нам грозп новим иедаћама, и да нам усред нашега војнога напретка, индалека наговешћује авет варварства. Друштвено се питање неће решити све донде, докле га будемо сматрали једино као економно питање, заборављајући да

оно има и своју моралну страну. Иотребно је, да се једни драговољно жртвују за друге, да се задахну истпнским осећањем браства, сажаљења, љубавн. Кад човек посветп свој жпвот идеалу, онда се учи да има вере у њега. Само се новим, великим моралним одушевљењем може створнтн нова вера и ФилосоФМЈа. Још пстина није куцнуо час за решавање тога задатка, али тек што није, и ми можемо да порадимо да принремимо то умно и морално побољшање, те да постапе земљиште, на којем ће понићи дрво нове науке и нове вере. У овом спису нокушао сам да утврдим тај Факат, да се у садашњој лнтератури почиње да псказује та потреба са свију страна и једновремено па разне пачине. И ако икојем народу на свету треба да пође тим путем, то за цело треба талијапском народу. Њпма припада слава, што су обнову покренули и целом свету учинили пајвећа доброчпнства; али су они наследили отуда впше грехова, по ико други. То Је онда било, кад су изгубилп своје слободе, кад су им се обичаји искварнли, кад им се морални карактер нзопачио. Сами владаоци, књижевници и напе предњачилп су прпмерима разврата, који је народ сурвао у провалију, из које се, после толико векова робовања, спасао једиио полптпчком вером, која се никад није угасила. Алн за слободан и оброзован народ то није доста; зато треба виши идеал човечански. Данас треба наука и књижевност да се потруде, да се тај идеал обнови у срцу народа.

САСТАВ ЛУБАЊЕ КОД КИЧМЕЊАКА с упоредно-анатомског гчледишта °А Жив. Живановићн, ирофесора. (свршвтлк) IV д гез — ТИЦ е. Лубања код тица има велике сличности с лубањом код водоземаца. Прво се огледа та сличност у томе, што је глава ослоњена на једаи Соп<1у1из. Доња вилица, даље, има подобан склои вилици рентилија и с лубањом се не зглобљава непосредно, него преко квадр. кости. Свој засебан карактер нма тнчја лубања још и у томе, што њепе кости рано окоштавају и снајају се (анхилозирују). У упутрашњостц лубање код тица јавља се једна израстао која чнни границу међу сместиштем вел. и мал. мозга. Обим лубање често се опажа да је знатно већи од обима какав је