Просветни гласник

372

настАвА

скелета код амФпоксуса, био би хомолог ономе одсеку основнор скелета, који је код краниота (жнвотиња с лубањом) преображен у лубању".... ж Сви нерви, који из овог одсека излазе, јесу хомоданамни нервима кичмене мождине". Можда ће се наћн доцније аутора, који ће „лубањској теорији« у овом облику учинити своју опасну напомену, какву је учннио Них1еу нстој теорији, какву нам нреоставише Сго1ће и Окен ну ја сам мислио да неће бити далеко од мога задатка о „саставу лубање код кичмењака с упоредо-анатомског гледишта", ако сам навео доказе ове теорије, која је сада у важиости. ГИМНАЗИЈА И УНИВЕРСИТЕТ Прихдог питању о ш^ОхДС^ој реФорми Написао д-р Едв. Целер, РЕДОВНИ НРОФЕООР ВЕРЛИНСКОГ УНИБКРОИТЕТЛ. (Наставак) У Пруској, где се у том погледу најстроже ностуиа, вреди за тамошње државл>ане наредба, да је ради уписа на универсптету потребна сведоџба зрелости с које немачке гпмназије (а за неке научне струке, које ћу доцније навесги, довољно је и такво сведочанство какве реалке првог реда), и да се при рачунању рока унпверситетских студија, нрописаног ради полагања државних и Факултетских испита, узима у призрење само оно време учења, које је на основу сведочанства зрелости проведено на университету. Туђи поданици иак могу ма код којег Факултета бити уппсани, ако само докажу да имају довољно образовања ради слушања университетских предавања. Под истом погодбом могу се и Пруси, који нису ноложили испит зрелости, уннсати па четпри семестра философског Факултета, и тај им се рок може по нстеку тих семестара и продужитн. Овако уписаним ученицима допуштено је да, као п редовни, слушају сва предавања. У Берлину су, на пр., сем питомаца војено санитетских школа, које у ствари прппадају медицинском Факултету, и слушаоци техничких великих школаи академија уметности овлашћени нохађати уннверситетска предавања. То право може, најзад, ректор сваког университета дати лицима, иодобним за то, а и даје се сваке годмне стотинама. Слушаоиице наших университета су, дакле, сваком ириступпе, који год у њима жели што научити; с тога нема разлога жалити се, да наше садашње школске уредбе тражењем гимназијске зрелости крње слободу учења. Та се зрелост не

тражи баш за љубав саме университетске наставе, већ за то, да би се доцнпје могло стећи право иа академијска достојапства и на оне врсте практичног занимања, за које држава иште доказе о нравилно и усиешно свршеном университетском школовању. Без сумње се држава не може одрећи права, да овакву спрему признаје само учеиику, који ју је и у довољном времеиу и с довољно претходна заања стекао, и погрешно бн било нримењивати у овом случају начело конкурс:нције, те рећи: нека се сваки спрема за уипверситет како зиа, н нека гледа докле ће у том дотергтн- Оно, у ствари, тако и бива; јер нпком се не брапи, да се приватном наставом или како му је год иначе могућно, спреми за полагање испнта зрелости. Са свим је пак умесно, да се за ту спрему не пита носле свршених университетских студија, већ пре самога ступања у университет, и то баш с тога, што университетска настава, као и свака виша настава, претпоставља нека претходна знања, те да иаставници, ослањајући се на иеку просечну меру спреме у већине својих слушалаца, могу удешаватп своја предавања. Не пита се дакле, дали је оправдано тражење доказа о извесној спреми за редовно университетско школовање, већ само то: да ли је каквоћа и впсина (Ноће) припремпог знања како треба одређена. Наравно да се ово питање не може тако решитн, ако прпсгупимо што подробнпјем претресу наставних планова наших гимназпја, који се у разним крајевима Немачке у многом чем не слажу; него ћемо само нснитати: да ли је захтев хуманисгичке спреме за унпверситетско учење у начелу оиравдано или не. А колико ће се часова дати старим језицима и писцима; које ће се друге струке и у ком обиму њима придружити; кад ће се који иредмет почети учити п колико знања треба из њих дати ученицима — то су све техничка нитања, о којима и сами пријатељи химанистичке гимназије могу бити различна мишљења. Ма да ова питања пмају практичне вредности, ипак је потребно пружити појединим школама могућност, да се практичним огледом увере о вредности разноврсних уређења, и да их, ако нма потребе, и месним ириликама прилагоде, колико се то може учиннти без повреде осиовног значаја тих школа. У недагогици, као и у свакој вештини, само искуство може решавати о исправностц теорија, и то тим више, што су замршенија питања ове врсте, и што се више тичу практичне примеие општих начела. Који наставни методи ујамчавају најбољи успех, колико времена треба дати учењу сваког нредмета, и у каквом ће односу стајати један предмет према