Просветни гласник

ГИМНАЗИЈА И

3 73

другом — о том се можемо уверити само ирактичним огледом. Коме не достоје педагошко искуство, тај би требало да нма тодико самопознања н скромности, те да у оваквнм стварима уступи реч онпма, којн су стекдн то искуство. Али ни ови искуснп д>уди неће се сви слагатн у својам искуствима с тога, што успех од сваког поступка не стоји само до њих, већ и до личних својстава оних који тај поступак примењују, а тако исто ц оних, на које је примењен, и до разпих других промеиљивих погодаба. Из тога баш разлога у овом питању не треба теашти за педапском једнодикошћу, него дати како иоједпним заводпма, тако и нојединим наставницима сваку слободу, која се не коси с његовим главним задатком. Али је тим потребније, да онп тај свој главни задатак не изневере. из каквих било сиољашњих обзира, и да своје уредбе и наставне пданове удесе према неком одређеном, досдедно утврђеном мишљењу о правнм смеровима тих уредаба и планова. Питају нас, зашто ми за университете тражимо само једну врсту претходаог образовања, и зашто нећемо да нуштамо у њих свакога, који у онште докаже да има спреме за академпјске студије, па било да ју је он стекао у хуманистичној или у реалној гимназији. На то бп се, пре свега, могло одговорити другим нитањем. Зашто се, поред унпверсатета, неизмерним новчаним жртвама подижу засебне техничке ведике шкоде, и снабдевају нарочитим катедрама, збиркама и лабораторијама и за оне научне предмете, којн су и на унпверситетима потпуно засгушвени, као што су математика, Физика, хемија, јестаственида, историја, Философија, историја књижевности и уметности? Зашто се будући инжењери, архитекти, пољопривредници и т. д. ради свог теоријског образовања не шаљу просто у университете, и зашто не сма■грамо за довољно, да се они доцније у стручним школама само упуте у практичној примени знања, стеченог на университету ? Разлог за то биће свакако тај, што се претпоставља, да је университетска настава за ученике техничких школа мање подесна. Њима треба настава, која је и својим обимом^ и својом садржином, и својнм методом тачније прилагођена њиховој потребн и њиховом разумевању, настава, која је нарочито удешена с обзиром на њихово будуће стручпо занимање и на стање њнхове претходне спреме. Па добро; ну сад да видимо, што отуда сдедује по наше питање. Кад се настава у нашим техничким великим школама тако бнтно разликује од наставе университетске, да су за њу нарочити припремни заводи постади иотребни, овда ни сирема за техничке школе и за уннвер-

ситете не може бити једнака. Школе, које спремају за нодитехннку, могу, истина, дати ученицима у неком правцу тако псто добру, а — с обзиром на најпречп цпљ — можда и подеснију спрему; али је немогућпо стећи у тим школама научну снрему онакве исте врсте, као што је дају заводи намењени припреми за университег. Кад дакде таква Једна школа изда свом питомцу зведочанство, да ју је свршпо с довољним напрегком, и да је зрео за ону вишу научну наставу, за коју та гикола треба да спрема, онда тиме још није доказано, да је такав учепик и за университетско учење довољно спремљен : сведочанство о зрелостн једне врсте не може заменптн такво сведочанство друге врсте. Тако бар морамо судити, кад из одвајања техничких завода од университета, које у истннн постоји и које је нз онравданих раздога пзвршено, изводимо закључке, основане на логпчној неопходиости, не водећн при том рачуна о обзирима угодности, или о каквнм другим разлозима ван домашаја ствари, која је у пптању. Ако смо ради дознати тачније, на чем се оснива важност хуманистичке спреме за университетске студнје, морамо имати у внду прво кдасичне језике, као такве, адруго иросвету (кудтуру), коју нам тим језици чпне прнстуином. Језикјепо себи већ најнеиосреднији израз, највернија и најживља слика покрета нашег духовног живота, наших мисли и осећаја. Настава у језику приморава ученика да разликује представе, једном речју обухваћене; да сазна сношаје и везе мисли, језиком исказаних; да, руковођенјезиком, продре у унутрашњи живот народа, којп је тај језнк створио, и чији се дух у језику огледа. Језик је, речју, ненадмашно средство за Формално образовање, а као такво још је од веће вредности с тога, што се њиме исказује и учењем језнка сазнаје оно што је ван домашаја математнци п природним наукама, што је спољашњезл посматрању немогућно, атоје: живот човечјег духа. А баш је на овај живот у првом реду управљено опште човечанско образовање, об • разовање у смислу хума^ђсти. С тога учење језпка има толнку образовну вредност, за се она ннчим другим не може заменити. Као што је граматика прво, дечачком узрасту најразумљиваје, увођење у логику, тако се учењем језика у опште буди свест о пспходошким, морадним, верским и естетичким погледима, које су народи ириказали у својпм језицима, и које појединац прво нехотнце, са својим матерњим језпком, и у одређеном, националном духу прима у себе, ади се ти погдеди тек онда уздижу до веће јасности, кад сејезик методнчкн научи.