Просветни гласник

НЛУКЛ и

За овај су циљ, и то баш за .млађе ступње узраета, туђн језици куд и камо иодеснији од матерњег језика; јер као што ће се млађи учепици, ако се како треба уиуте, лако приволети практпчним вежбањима у матерњем језику, тако ће онн опет обично с мало пнтереса иратити граматичка предавања из тога језика, за које им, према узрасту, још не достаје научно разумевање, те пе увиђају потребност граматичког учења. Догс се, даље, при учењу туђег језнка свака иоједина тачка раеветљава \поређипањем с матерњим језнком, учеиику недостаје то средство ири учењу матерњег језика, ако му није већ нознат којп од туђпх језика, а уноређење је — више но икоје друго средство — у стању да објаспи ученику особине сваког језика, као и све оно, у чем се тај језик у логичном н граматнчном ногледу, слаже с другима. С обзиром на наставу у језпцнма, као гакву, и на њену вредност за Формалио образовање, не може се, дакле, одобритп предлог, изнесен у новнје време, да се немачки језик учнни средиштем целокупне наставе у језику. Шта внше, и за наставу у матерњем језику, чим се она почне ширити ван међе првнх основа, потребно је знање једног или више туђих језика. За вежбање у окрегној и иоузданој употреби магерњег језика нема бољега средства од превођења с туђег језика — историја немачке књижевности даје нам за то, у главном, довољно доказа. Али то превођење, ако треба да нослужи казаном циљу, не сме бити ропско, већ ученика треба упутити, да садржипу онога што је иа туђем језику прочитао и потпуно разумео, искаже правилно и течно на свом матерњем језику, држећп се прн том, колико је могућно, смнсла ирочитаног састава. Да се пак ради општег образовања ученнкова у казивању својих мисли и у суђењу учењем ма којег новијег језпка може ностићн све опо, што се иостизава учењем старих језика ; то би требало тек Фактима доказати, ако бисмо имали разлога да том тврђењу верујемо, те да нзвршимо једпо од најзамашнијих преуређења свих наших школа. Наш немачки књнжевни језпк развијао се под моћним утицајем класпчних студија, из којих је црпао своју храну; њима је у вас, као некада и у других парода, прокрчен пут златпом добу националне књижевности; међу свима нашим зиатнијим ннсцима, свим вештацима нашег језика, неиа ни једног, који нпје нрошао кроз класичпу школу. Да ли би овакии нлодовп у школама без латпнског језика, па и у онима, где се само грчки не учи, могли онако лако и у онакном савршенству сазрети, о томе би се могло тек онда иресудити, кад би такви илодови

доиста и одраслп у тим школама. Та има више од једног људског века, од кад у нас постојн мноштво таквих школа, па које су нам одличне иисце дале оие до сад? Ко иак тврди, да бп то било могућно, само кад бп се новији језици учнли по нстом методу и с онаквом истом темељношћу, као што се уче старп језици, тај се лишава пре свега једног знатног дела уштеде у времену, која се мнслн тиме постићи, што ће се укинути учење класичних језика. Ко је ваљапо учио латински, тај је н у граматпчком и у лексиказиом правцу много спремнији за учење романских језика, на н енглеског, дакле баш оних новијих језика, који су искључио погребни у школн. Такав ће ученик оно време, које је одређено за учење новијих језика, у скоро моћи употребити само на практично вежбање у тим језицима и на непрекпдно чнтање туђих писаца. За тачну Филолошку наставу у повијим језицпма није дакле много више времена потребно, кад се ночиње латинским језиком, а сем тога се тиме куд и камо темељније науче новији језици; јер енглески је постао мешавином једног немачког наречја са старим Француским, а романски језици произишли су непосредпо из латннског, те је тако латннски језик заједничка основа свима тим језицима. Из тога је разлога, држим, са свнм нриродно да радн темељнијег учења поменутих живнх Језика треба почињати латлнскнм, као заједничком основом, а не једним од језика, који су се доцније одвојили од латинског. Сем тога су помеиути повпји језици постали из најпознијег, пајискваренијег латпнског језика, развчјајући се поступно из њега, а иод разноврсним другим утицајима. Ни један се од тих новијих језика не може се мерити с лагинским у самониклој снази, оштринн и доследчости; ниједан од њчх није у толикој мери иодобан да послужи као средство за постигнуће поуздаие логичне извежбаностп у суђењу п као узор опште граматике; грчки језик опет, који је у многом чем сроднији иемачком, има баш за нас неку особиту примамљивост, н ко хоће да научи ваљано немачкп писатп, томе грчки језик пружа неисцрпно богаство прекраснпх угледа, што се тиче језика и стнла. Л.атински и грчкн језик, као средсгва за оиште душевно образовање, надмашају у толикој мери новпје језпке, да би било са свим неумесно и значило би иазадак, кад би се онде, где се не жели стећи знање од непосредне нрактичне вредиости, него спрема за научне студије, укннуло учење класичних језика, ове давио оиробане наставне основе, и кад би се оно заменило учењем новијих језика; а да ли су ови језнци