Просветни гласник

ГиМнАЗИЈА И УИИВЕРСИТВТ

375

исте кредпости као и старц, то се до сада само тврдило, али се искуством још није довољно доказало. Може нам когод рећп, да новији језици имају већ с тога првенство, што су блиаш нашем немачком; али то се баш мора сматрати као мапа, ако ћемо језике ценити но њиховој образовној вредности; та је вредност у старих језика, сем из других разлога, баш с тога већа, што се они, и ако су сродни немачком, инак у исто време од овога разликују како граматичкимн синтактичким стројем, тако и у значају представа и осећања, тпм језиццма исказаних. Та је разлика толика, да је за изучавање старих језика потребна виша мера умног рада, већа оштрина суђења пјш анализовању, већа сила маште за подражавање. Још је важније то, што нам ти језнци дају могућности да разумемо умни живот народа, који тим језицима некад говораху, и што с њиховим учењем у школи иде упоредо и иознавање са сппсима, уметношћу, мптологијом, политичном и културном историјом тих старих народа. А да се све то може сазнати и из превода или другог каквог посредног извештаја, у то неће нико веровати, ком је веза измађу језикова облика и његове садржине постала јасна. Па и сами преводп дају много вернију и живљу представу о оригиналу, кад му човек зна језик, те је тако задахнут духом, из које га је поникао оригинал. С тога нема нити ће пкада бити школа, које би истиспуле језик Римљапа и Грка из својег наставног плана, а хтеле у исто време упознати своје ученике са особипама, псторијом и књижевношћу тих народа онако, како то чпне наше гимназије. Овде није дакле само ппгање да лијеза успешно университетско учење нотребно знање грчког и латинског језика, већ да ли је за то потребно онакво познавање старог класицисма, какво може стећи сваки марљивн, умно поле развијени ученик у нашим гимназијама, за то нарочито удешеним, и да ли је ово знање приступно бар средњем броју ученика, којп се при грађењу закона једпно и има у виду. За поједине нзузетне случајеве може се, наравно, свагда задржатп право ослобађања (Бјзрепза^јоп), као што је то предвиђено у пруским законима ппр. за полагање докторског испита. Да је упознавање са старим класицисмом потребно, може се показати код паучних струка, које су предмет университетским студијама, па ма их посматрали и посебице, не водећи, за сада, рачуна о њиховој међусобпој вези. Целокупна наша данашња паука пониклаје из науке старих парода, или, тачније, нз науке старих Грка: и ма колико да је данашња наука у току времена претекла

стару, ипак јој се не може у толикој мери одрећи постанак из ове — јер још пије потиуно издвојила неке од старих народа наслеђене саставке — да би било могућно, и без иознавања грчко-рпмског света прнсвојити је с потпуним научник разумевањем. Разуме се по себи, да се то, што рекосмо, еајјаче истиче на пољу умних наука. Да узмемо најпре философију. Међу заступпицима ове струке пма појединпх, који су у толикој меру сампм собом задовољнп, да мисле, да можемо бити и без познавања старих мудраца и њихових списа, пошто смо их ми куд и камо претеклп; илп, ако баш желимо што дознати о њима, да је довољно кад нам когод, који је те сппсе чптао, саоиштп њихову садржину, илп ако који од тпх списа прочитамо у преводу; јер, рећи ће онп, зашто да се с Илатоном п Аристотелом у том ногледу друкчнје поступа, него с КонФицијем или с коментаторима Ведпнпм ? Оваквих гласова за сад пема, до душе, у врло великом броју, а неће их, по свој прилпци, нпкад нп бити. Сгара је ФплосоФија, које непосредио, које преко пагристпке (део истор. богословља, ком је предмет опис живота и учења светих отаца 1 ) и схоластике, тако моћно утицала на новију, да се нсторијски развитак особепостн новнје Философије, без познавања сгаре, не може никако разумети. Еако су пак мпсли у тесној везп са изразом, који им је тело, и какоје ФплосоФија тесно скопчана с целпм умним животом и нросветнпм стањем народа, врло ће тешко моћи разуметп стару философију онај, који не влада грчким језиком. Сем тога је нз старе Фпдософије унесено у иовију необпчно много појмова, научних правила н техничких пзраза, које човек не може како треба схватити, нити пх ваљапо оценити, ако им не познаје постанак и првобитно значење. Стари су философи и целокупним својим методом испптивања такође знатно утицали, а и данас утичу, на своје последнике. Али, и кад не би то све било тако; а кад не бпсмо, бавећп се философијом, од старих ималп шта впше научптн (што се не може ни замислпти); п кад бисмо најзад, могли бити н без историјског познавања њихових списа и њиховог учења: ипак зна сваки, који је икада с пажњом проучавао старе пнсце, колико нам онп п данас још крепеиосвежавају дух, и да би један данашњи философ , омаловажавајући познанство с Платоном п Аристотелом, зато што тобоже нема шта више од њих да научи, тако исто непаметно радио, као и какав песнпк, који би пропустио читати Омира и Софокла, јер му није намера да сам опева тројански рат, или да напише трагедију о краљу Едипу. Ј ) напом. преводиочева.