Просветни гласник

ЈИРЕЧЕК О БУГАРСКОЈ

377

Име Константина Јиречка, врло познато у Бугара н западпих Сдовена, придично је позвато и у руској латератури. Године 1876., када се ночињало јаче врење на Бадканском Иолуострну, завршено познатим догађајима, он је издао на свет своју »Историју Бугара." Књига се појавила баш као поручена: землљ, о којој је био говор, обратила је тада на се пажњу целе Јевроие и словенскога света глухим политичким таласањем; очекивао се какав било размршај затегнутих одношаја пли тресак политичке борбе, а међу тим је ова земља билаврло мало познатане само ио својој прошлосги но и по садашњости. У самој ствари, позпавање Бугарске било је веома непотпуно и оскудно не само у широј публици. тј. у обичном образованом кругу, јевропском и руском, него и у кругу самих специјалиста словенпста. У времену еаохе словенскога препорођаја (крајем прошлога и почегком овога века), када иочеше давати о себи глас и најмање словенске народности, у Бугара се овај покрет очитовао врло испрекидано, неравно, не иставивши на среду ни једнога онаквог имена, какво је било, на прилику, име Караџића у Срба или Колара у Чеха, а да и не говоримо о оним велпким научним снагама, које су у то време на разнпм крајевима Словенства радиле на историској рестаурацији својих племена и целога Старог Словенства. Тек доцније, око 1850. и 1860. године, покрет постаје осетнији: осем новинарских изјава (у литератури небугарској) о правима бугарске народности, јављају се етнограФски зборници као паралела онима, којима је већ била препуњена литература других словенских илемена, и у којима се приказивала свету орпгинална и за живот подобна народност. Као што је познато, на првим корацима словенскога препорођаја велики значај добивале су, поименце: етнографија, која је требало да сведочн о сувременој народности, и археологија или стара историја, које су говориде о некадашњој независности и славним историскмм радњама овог или оног пдемена. Бугарска етвограФија, као што рекосмо, за дуго је била врдо мало позната; с тога је повесница, п особито стара, заузела врло знатно место у истраживањима о најстарпјој судбинп словенске православне цркве, прве просвете и писмености у Бугара, Срба и Руса, — али у тим речвов о Бугарској, који, држимо, не треба да буде непознат ни читаоцима нашега »Просветнога Гдасннка*. Објективност пак и озбиљност Пип^нова рада довољан су раглог, да сами о Јиречковој књизи ништа не говоримо, но да се посаужимо готовом руском обзнаном у српсвом преводу. Дитати из Јиречкове књиге у »В^стн. Европн* упоређивани С У! где Је бидо потребно, с чешким инемачким изворнивом. Прев. просвктни гдаснив 1892.

истраживањима најмање су, или баш нису ни мало, суделовале бугарске снаге, Први пут је литература словенска ,процветала" баш у Бугарској: овде су се, у најближем суседству с Византијом, појавили нрви словенски писци, и створила се она лнтература која је после тога постала заједничком црквеном дитературом свега нравославног Слоиенства. Овде, и ако није бпо извршен сам превод Светога писма, бпдо је ппак опо огњиште, одакде су словенска библија н богослужбепе књиге прелазиде у старинску Русију, праћене велпкпм бројем творевпна светих отаца, светачких житнја и другпх споменика цркиене литературе у сгаром словенском нреводу, па најпосле п саиосталних радова бугарских писаца: све је то постало заједничко имање пнсмености православног Словенства и иослужнло као почетак саме руске литературе. Придружнди су се и други повеснички одношајп, који приближаваху Бугарску старом руском животу, — одношајн, који нису још ни до данас потпупо разјашњени. До самога пада бугарске царевине није се прекчдала ова црквена и образовна веза, која се, у осталом, продужавала и доцније у обратном правцу: Бугарска, од Турака покорена, одржавала је своја црквена предања, позајмљујући из Русије оне црквепе књиге, којима је она њу некада обдаривала у првим вековима рускога православља. Овп старински одношаји бугарске повеснице и писмености играли су тако значајну удогу у првим вековима словенске просвете, и посебице у руској старој писменостн, најпосде у историји старога словенског језика, да су привуклн на се нарочнту пажњу оних научника, који у западном Словенству предузеше поменуту историску рестаурацију (Добровски, Копитар, ШаФарик, Миклошнћ) и оних научника руских, који се трудише да расветде прве векове руске повеснице и писмености (Карамзин, Востоков, Калајдовнћ , Срезњевски, Григорович итд.). Ну, док су, како поменусмо, самим данашњим Бугарима остајала тада (краје м прошлога и почетком овога века) готово са свим непозната ова научна испитивања о њиховој властитој старини, дотде се и у нас (у Русији) на том пајстарпјем периоду већнм дедом и завршивала сва истраживања о судбини земље и народа бугарског. Питање је остајало на земљишту археолошком: с .једне стране, овај стари период привлачио је највећу пажњу као почетак једне крупне историске појаве; улажење у појединости његове и све узајмнчке пм одношпје бидо је могућно тек после напорпога истражпвања, иза кога је долазно низ интересних проналазака, при којимасу се надметали и руски Н западно-словенски научници; — ади, с друге 49