Просветни гласник

378

наука и настава

стране, нотоње епохе бугарске новесвице биле су векови ропства, веома тешки за изучавање, којега ради није достајало ни најпотребнијих извора. Времена која насташе после пада бугарске царевине, и особито после пада Цариграда, показиваху се испитивачима као мрачпа, глуха, бесплодпа п мало занимљива епоха: не само у почетку овога века, него чак и у четрдесетим годинама тако се мало очекивао бугарски препорођај, да се готово није ни иостављало питање о судбинц тога парода за време ових тамних средњих векова његове повеснице, када је он тек само лшвотарпо, не дајући од себе никаквих знакова народнога живота. Сам знаменити ШаФарпк, састављајућн прву „Словенску етнографцју," могао је навести о Бугарима само нејасне и неистпните податке. Сама Бугарска била је готово неприступна: путнпци не усуђиваху се путовати у земљу, у којој турски поредак пе обећаваше ни личну безопасност. Наши први научни путници по словенским земљама нису ии завпривали у Бугарску, и у четрдесетим годинама путовање Григоровича по Јевропској Турској сматрало се, и У истини било је, као право јунаштво. Па ни сам пример Григоровићев за дуго не нађе следбеника; тек је ГиљФердинг, будући већ познат с турскпм обичајима по Боснп и Херцеговини, продр'о после тога и у Бугарску. Веома је занимљиво и карактеристично, да је у двадесетим и тридесетим годинама нрво интересовање за сувремено Бугарство покренуо археолошки романтпзам човека, са свнм туђега Бугарској — Бенелина, који се у то време појавн баш као први бугарски патриот. Интересовање сувременим бугарским народом покренуто је најпосле сампм животом народнпм, особито с ове две стране. Носле првих призива Венелинових, у тридесетим годинама, н нарочпто од педесетих и шесетих година, када се појави грчко-бугарска црквена распра, у средивп самога бугарског народа под утицајем раширенијега, и ако више или мање случајнога, образовања, поче ницати нада и на препорођај и слободу: приличан број нредставника бугарске омладине упути се у јевропске и руске 1 ) велике школе, и овде им атмоСФера другога живота утврди живу тежњу к моралном буђењу својега народа, која је требало да га поведе ка слободи. Немали број Бугара учио се у руским унуверситетима 50-их и 60-их годииа, п у руском животу на њпх су, пробуђујући, утнцале с једне стране, спмнатије према Словенсгву у једном делу друштва, а с друге, она друштвеиа оживелост, која очекиваше под утицајем ондашњих реФорама нову еру за сав руски националпи жпвот: ') Па и у српске оредње л више школе. — Лрев.

нема сумње да су овај утицај осећали и Бугарп који тада у Русији живљаху. У таквом је кругу унпверситетске омладипе живео, па нример, познати Љубен Каравелов, браћа Мпладинови и др. Спремајући се да ради за своју отаџбииу, ова је млада Бугарсва суделовала и у руској литератури — етнограФскнм радовима и прпповеткама о бугарском народном животу, у којима се, напоредо с обичпим сликањем простих крепости народних, износила на видик и варварска нригњеченост: морал је био јасан. Код куће пак, у самој Бугарској, распаљивало се у то доба све више прво животно, и ако не јавио полнтичко, питање — црквена распра с Грцпма: турска влада стајала је некако настрани, пе мешајући се у веронсповедну борбу двају поданичких јој народа, али је, без сумња, црквеиа грчко-бугарска распра била за Бугаре први оглед политичке самосвести и нрве отворене борбе за своје народно право, На другом месту, ннтересовање сувременим бугарским народом било је посао новијих иностраних путника. Обичио су ови путници били смелији од •руских: они су увек много више од Руса веровали у заштиту својега посланика пли копсула, тако, да су, на пример, једно путовање по Бугарској бпле предузеле чак две енглеске госиође. 1 ) Али је покрај свега тога Вугарска била ипак позната врдо мало н непотпуно: учени специјалисти интересовали су се поглавито најстаријим перподом, због његова значаја за објашњење почетака рускословенске, православне просвете и пнсмености; средњи период стајао је као мрачни и мргви период ропства, и какав бугарски споменик ове епохе бно је највећа реткост; о сувременој Бугарској знана су била само случајна причања нностраиих нутника и мали број пзјава младога колена бугарскпх патриота. Ови патриоти, ако су хтели радити за добро своје домовиае, које би се понајнре видело у ослобођењу од турскога јарма, — морали су постајати емигранти: појављујућп се у Бугарској, они би моралн илл правце у смрт, као што се видело на судбини Миладинових, или је код куће национални патрвотизам добивао облик хајдуштва, тј. разбојништва, или је нзбијао на видик ретким и, наравио, безуспешнпм усганцима. Али шта се радило у дубпни саме Бугарске — мало је било позиато; иатриотизам бугарских емиграната показпвао се као егзалтација пли изузетак. Када се у половини 70-их година све више развијало оно нолнтичко врење, чпји иоследњн ре1 ) РеФереват мисли »Путовање по словевскии зем1 љама'.... г-ђца Г. М. Макензијеве и А. П. Ирбијеве (на српски превео с енгд. Ч. МијатовиК, Београд, 1868.). Лрев.