Просветни гласник

384

критика и бибдиографија

Славејков, најбољи зналац народног живота бугарског, добро познат и с Рупчаннма и другим крајевима Родопским, позитивно ми је не једном тврдпо да је та Веда ФалсиФнкат целе једне кумпаније од учитеља у Сересу и Мелнику; једном (то је било у СоФији јануара 1882. г.) прнчао мн је: како је учитељ Харизанок из мелничког краја, који, чинп мп се, и сад служп у кнежевини (Бугарској) као судија, пред њим признао да је н он био »ортак" нри састављању Верковићевих песама. Славејков га је питао зашто су они уопште то радили, и добио је одговор, како су онп тада мислили да ће тиме послужпти слави народној: Верконић се поименце надао да ће овим песмама доказати првобитносг Бугара и проналазак цивилизације од Словена. У осталом, те су песме махом писане путем прерађивања и допуњивања правих народпих иесама, у претиоставци да је „огромви" метар у песмама знак дубоке старипе. Међу младом бугарском иителпгеицпјом за те се песме заузимају само неки 1о§1о1а1о1, који су се учили на страни, те земљу своју познају највише из књига, илити сарадници Верковнћеви, који сада сви жнве у Бугарској. Сам Верковић, колико ја знам, после рата живи у Петрограду" '). Заиста је он тада живео у Петрограду, где је нашао помоћ за пздање друге књпге своје в Веде,»

али нпје нашао толико верних за своје проналаске, колнко бп јамачно желео, те је нротив неверних упутио исмевачку или увредљиву брошурицу, издану у Бугарској под именом »Седам годнна страдања у Руспји" пли нешто налпк на то Има у књнзп Јиречковој и страховптих појединости. Такво ,је причање о походп места Батака, у ком су се деспла 1876. годнне она страшна убиства, која, по речпма инглеског комесара Беринга, „беху можда нпјгнуснији преступ, какви су умрљали историју садашњега века;" изпештајп америчког генералног консула Скајлера (8сћиу1ег) и чланци позпатога 1)аПу Метуз-оиог дописнпка, Мак-Гахана, изазваше тада утнсак од потреса, те, без сумње, нослужише као један од оних моралних узрока, који доведоше до руско-турскога рата. На свом путовању 1883. нлп 1884. године Јиречек је још впдео страшне трагове опустошења и слушао прпче неколпцине од оно мало сведока, осталпх у животу онда од ссче.

(свршиће ск)

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ А. Н. Пупинђ. Исторгл русскои 'дтнографги; I. —II. ОбвдВ обзорЂ иаученЈп народиостн и ЗтнограФ1л велпкорусскал; III. Зтнографјд малорусскал; IV, Бћлоруссјл и Сибирв. Спб. 1890. —1892. — Четнри књиге у 8°. Стр. 424 -Ј- 428 -ј- 425 + 488. (Наставак) Осамнаести век пробудио је љубав к изучавању народности, старајући се, да схвати прави положај народа у држави, н да стече приближна појма о основнич цртама, у којнма се огледа његои карактер. С том пажњом, основаном на научном темељу, прешло је руско друштво у деветнаести век. На раскршћу прошлог и садашњег столећа стоји славни писац руске историје, Карал>зин. Г. Пипин додирује се погледа великог историка с ове две тачке: како је он разумевао положај народне масе у држави, и колик^ је допринео специјалном изучавању народне старине, карактсра и обичаја народних ? Да верпије оцени Карамзинове мисли о руском Ј ) Ор. сН., стр. 344.—345. под линијом.

сељаку, писац их у»ноређује с мислима старијег му савременика, Радишчева , аутора славног » Путешествгл к . Заслуга последњег остаће увек у примени идеја западног хуманима на руско песништво, на савремеие руске прилике. У име тих идеја протестовао је Радишчев против »крепосног« права, тражећи слободу за милијоне подјармљених руских мужика. Тај протест био је написан у тако живим сликама, таким стилом и језиком, какав се тек кроз неколико деценија одомаћио у руској књижевности. До њега вртела се литература на шаљивим мотивима и анекдотама — он је први додирнуо корен народног живота, показав с ретким знањем и умењем црва, што га је подгризао. То је историјска заслуга Радидачева. Карамзин је био противног мишлења. Поред свег свог теоријског либерализма и сентименталне Филантропије — он није дошао до }беђења да ваља ослободити мужика, па није ни дизао свог гласа у корчст шегову. Напротив. Кад је трсбала лепа тема из народног живота, јављао се на сцену иднлични г аоселлнинЂ а , према ком је писац гајио теоријску нежност; ну кад би изашао пред аутора прави живот, с целим својим ужасним реализмом, онда се ааоселннинг « претварао у му-