Просветни гласник

385

жика, идиличка теорнја ишла је на страну, да уступи место реалној кнутовској практици. Он је волео «цосељане", кад је гледао у њима аркадске пастире, и био је равнодушан према правом народу, видећи у мужицима скуп људи »низкаго сосголнгл." Тај двојаки одношај, иун контрадикције, нежан је у теорији и суров на практици, провлачи се кроз цео живот великог историчара, кроз сва му дела, па, разуме се, и кроз капитални му рад, кроз „ Историњ государства россшскаго ». Карамзпн с одушевлењем говори о ^россГннима" , даје им много лепих својстава, оправдапа некв недостатке њихове упливом „века«; ну у самој ствари — народ је за љега био службена маса, назначена, да испуњава државне потребе: у старим „ рошлнима." он види само верне поданике империје, предане слуге држави и покорне робове. Велики в народни» значај »Историје® налази г. Пипшт у користи, што га је донела руском друштву, упознав га с рођеном му прошлошћу. Покрај свег тог, Карамзин има великих заслуга за изучавања 1) народности ,, . Историјска му критика пролила је много светлости на упутрашње стање старог друштва и народа, као никад дотле; с њим се завршују прсђашњи тамни појмови о руској старини, мешавина Факата с Фантазијом средњевековних и нових књижника. Као човек јевронског образовања, гледао је он на руску новесницу с гледишта јевропских књижевних идеја; у својој историји хтео је да даде руском друштву оно, што су дали славни јевропски историчари свом народу: верну слику о прошлости, карактера и историјских преврага. Уплив јевропских литература дао је погледима Карамзина светао осећај општечовечанске идеалне истине. Он не брани Грозног, он не напада на Твер и Новгород, што су се противили тиранији. Ну извештачена, често лажна манира његова, у описивању, утицала је рђаво на даљи развој лепе књижевности. Историја Карамзина служила је кроз неколико деценија као једини историјски кодекс, одакле су књижевници често узимали сижете за евоје драме и романе. Побуду и спољашњу Форму давао је Валтер Скот, а материјал н сентименталну маниру — Карамзин. Рад Карамзина био је предговор руском романтизму, или, боље рећи, романтичму у Русији. Гај нови правац у руској књижевности Формирао се мод утицајем романтизма француског, немачког и енглеског, примајући из сваког по нешто. Он је иомогао руској појезији, да збаци са себе тероризам

и ок ове лажног класицизма, дајући дубљи основ површној сентименталности н приближујући књижевно(т народности. Псеудо-класицизам имао је ИРОСВЕ1НИ ЈГДАСНИК 1892.

своје штуласте јунаке узвишених осећаја; романтика раширила је песничко поље, зближила је поезију са свима моралним покретима у животу , увела је народност као дубоку моралну стихију у књижевност, и тим неосетно демократизовала песннштво. Романтизам, особито немачки, волео је чисту Фантастику, којој је извор био средњевечно или савремено народно предање. То беше законити пут народном елементу и у руску књижевност, а уједно и највећа заслуга романтизма за изучавање и даљи напредак народности. Под утицајем тог новог правца појавише се нови зборници народних умотворина. У једно исто време с развојем појма о народности помоћу поезије и историјско-социјалних изучавања, паралелно с радовима Карамзина ишао је други рад — у области социјалног изучавања старих споменика Као у XVIII. веку, тако је и сад јевропска наука показала методу. Једно за другим појавише се радови Еверса, Френа, Кепена, Вуле, Баузе, и Руса: Успенског, Погодина, Бекетова, Оленина, Бороздина, Стројева, Пољака, Ходаковског и т. д. Год. 1820. изиде славно л Разсужденге 11 Востокова о старословенском језику. Благодарећи просвећеном Мецсни, грофу Н. И. Румјанцеву, угледаше света многи драгоцени споменици старине, међу њима охолост старе књижевности : , Слово о иолку ИгорЋ^ (1800) и збирка билина и нар. песама Кирше Данилова, до зборника Рибникова, ХиљФердинга и Кирјејевског једини у књижевности познати споменик старог нар. епоса. Збирка Киршина изашла је први пут 1804. год. у слабом издању Јакубовича, други пут 1818. издаде ју »по ариказант" гр. Румјанцева, Калајдович, који описа рукопис и даде историју му. То беше први корак у изучавању руског нар. песништва. У то исто време почеше Руси ближе изучавати Словенство. Словенски свет, пише г. Пипин, био је из давних времена мало познат Русији, па чак и они му делови, које је осим племенског сродства везивала за руски народ једна веза, који даше Русији некад књижевну просвету, тражећи доцније од ње, да им заштити веру и народност од турског зулума. Источна политика Петра Великог и ратови против Турске, сеоба Срба у Русију за време Јелисавете, ерпски устанак и ослобођење — све је то будило словенски осећај код Руса, ну појмови о Словенима и тадашњој руској кн.ижевности беху врло нејасни. Историјско-етнограФски радови александровске епохе додириуше се и те тамне области. Востоковљево Ћ Разсужден?е с< било је научни почетак. Год. 1819. дође у Русију Вук Караџић ; ш 06гцество лн,6. росс. словесности * изаора га за свог 50