Просветни гласник

критикл и библиографија

386

чиана; „Росс. Академгн" даде му модаљу 8а српски речник; Румјанцов нађе му научних радова: Библ. друштво даде му да преведе Нови Завет на српски. Око тог времена открише Чеси старе (као што се сад види, лажне) спомонике чешке књижевности: краловедворски и зеленохорски рукопис. Председник руске академије издаје их у руском преводу 1820, год. Имена пољских научењака Лелевава, Нарушевича, Линде и највећег слов. песника Мицкјевича, стадоше спомињати у Русији с поштовањем. Несрећна 1831. год. прекиде тај лепи почетак братске узајамности, пре него што очврсну. У исто време дође у Русију карпатски Русин, Венелин, да доцније помоћу руском пробуди Бугаре. У књижевности јављају се први преводи из слов. нар. поезије: Вукове песме у преводу Востокова, „Песме западних Словена" у преради Иушкина по Меримеу и т.д. Такав је био рад над изучавањем руске народности за време Александра I. Студије над народом, почете у прошлом веку, шире се; археологија, историја, Филологија и славистика стају на шире научно земљиште. Романтизам, подражавајући и сувише из почетка западним својим узорима, узима руске сижете, изучава народне умотворине, дајући народности грађанско право у књижевности. Напредак је био толики, да је идуће царевипе могло прогласити народност, поред православља и самодржавља, за трећи главни стуб државни. Остављајући на страну питање о „званичној народности* за цара Николе, г. Пипин прслази Н. И. Надеждину, прваку међу оним руским књижевницима, који ударише темељ научној етнограФији и претходнику Бјелинског у критици. У то време, кад је Надеждин ступио на журпалистичко поље, водила се у руској књижевности борба међу класицима и романтицима. Оштар поглед Никодима Надоумка (псеудоним Надеждина у »В. Европе* Каченовског) опазио је, да ни једни ни други немају право, да ни први ни други не разумеју не само разлике међу класицизмом и романтизмом, но и правог смисла и задаће песништву и уметности; роминтичари лакомислено понавллаху туђе Фразе о романтизму, губећи смисао здраве реалности, прошлости и садашњости у књижевности. Надеждин је високо ценио генијални дар Пушкинов, оеуђујући ипак у шему оно, што је мирисало лажном маниром школе. Полевој и други борци за романтику разумеваху врло површно прави јој значај; Надеждин, као теоретик, образован на немачкој философији , умео је да подупире своје погледе силном логиком и огромним знањем; он је тражио, да основ уметности буде осећај реалностн , да поезија служи идеји. Погле«.

дима својим на руску прошлост, — књижевну и историјску, био је он претеча Бјелинском и из почетка први му учитељ. И у борби међу »западњацима« и словеноФилима, која се онда спремала, да избије на површину, није он држао страну ни једнима ни другима; као рационалиста, као човек који је мало веровао у стару Русију, и као поштовалац Петра В., — Надеждин није се могао начинити словеноФилом; да постане западњаком не даде му здрав поглед на реалне ирилике руске, презираше сваке имитације, сваког натицања великих капа на мале главе и обратно. Он је први јасно ставио питање о Формацнји руске народности и о времену, од кад треба датирати руску књижевност. Ну и он, као и многи тадашњи руски научењаци, стајао је под утицајем званичне народнооти. После једногодишњег прогонства за штампање „Ф илософског писма к Чадајева у свом „Телескопу«, Надеждин напусти књижевну и журналну критику, остави студије над археологијом уметности и над естетиком (предмети, о којима је читао у московској универси) и одаде се етнограФији. Год. 1846. стаде делати у „ГеограФском Друштву." Први рад му »О етнографском изучавању рускс народности,« прочитан те године на годишњем скупу ГеограФског Друштва, побуди последње, да отпочне свестрано изучавање народа. Надеждан иаписа питања, која 1847. беху послана у 7000 примерака просвећеним људима у све крајеве Русије, с молбом, да одговоре на њих. Из скупљеног, тнм начином, материјала, изидоше шест томова »Сборника" и неколико томова „Записака® ГеограФ. Друштва; Даљ се послужи тим рукописима за свој славни »Голковмм словарЂ живого великорусскаго Лзмка," а Афанасијев нздаде по њима најбоље дело те врсте: «Народнин русскгн сказки". Год. 1852. прочитао је Надеждин у седници друштвеној извод из свог дела »О руским народним митима и сагама/ ударајући њим темељ научном изучавању народних предања. Студије његове над сектама, без погледа на њихов гадан, нолицијски карактер, бациле су много светлости на живот и обичаје разних расколничких руских јереси у Ручији и ван граница јој. Осннвања критичког етнограФског изучавања, место пређашњег дилетантизма, остаће наЈЕећом заслугом Надеждина. Тиничан представник дилетантизма у етнографији беше некад славни (од 1830—50.), а сад заборављени И. II. Сах&ров (1807—1863.}. Био је то пуки самоук у етнограФији, а често и пука незналица. Из семинарије, где се из почетка образовао, није изнео бог зна шта; медицина, коју је доцније изучавао, није му могла дати, као ни једна специјална