Просветни гласник

388

критика и биб .ШОГРАФИЈА

новом предмету — о лубочннм сликама. До њега није нико иоклан.ао пажње тој огромној, љубопитној грани књижевности за народ. То је био његоп најмилији предмет, ком се он често враћао од 1822. год. до последњих дана свог живота Д. А. Ровински, радећи доцније над истим предметом, одаје хвалу студијама Снегирева «какЂ истиному сокровивду." Радови му на археолошком пољу, издање московских и подмосковских споменика и описи Москве беху, по критици Забјелина, много слабији. Преко Пасека, о ком г. Пипин говори, као о симпатичном представнику искрене љубави к народу, пређимо Владимиру Ивановичу Даљу (1801- 1872) писцу речника живог руског језика, скупљачу нар. умотворина и даровитом приноведачу. Од 1819. год. почео је Даљ записивати све, што је чуо, као војник, лекар и вишн чиновник, на разним путовањима по Русијн из уста народних. „Ја сам свуда сравњивао, пише Даљ, како говори књижник и како би изрекао у беседи ту исту, доступну му мисао уман човек, ну прост и неучен, и не треба да говорим, да је превага остала увек на страни последњег.« Г. Грот умесно примећује, да у тим речима лежи кључ целој књижевној делателности Даља: што је више мотрио и запнсивао, тим већма се убеђивао, како руски књижевни језик не ваља. Да открије књижевницима богатство руског народног језика, Даљ је скупљао четрдесет година речи и 1861-68. изиде монументални му труд : „ Толковшп Словарк великорусскаго Лзшка, л у четири тома (т 4°). У Речнику г. Пипин разликује две стране: скупљен материјал и теорију Даља. Богатством материј ;>ла Речник надмаша све, што је једно лице кадро било створити не само код Руса, него и код других народа. Апстрахујући корист, што ју приноси Речник као подручна књига, треба имати на уму његову вредност за руску етнограФију. Речник је пружио огроман материјал за изучавање живог великоруског језика, дао је грађу за историју му, у гомили речи, што сачуваше старе, заборављене облике, дао је нове Факте за тумачење историјске Формације језика, дијалеката и т. д.; на послетку, он је подсетио књижевност на богате изворе нар. језика, који би могли оживети и освежити језик књижсвни. Тај скупљени материјал остаће највећом заслугом Даља; ну теоријско му мишљење о језику не може издржати критике; оно је било на уштрб капиталном му делу. Даљ се уверио, да је руски књижевни језик искварен, и да та исквареност долази од туђих речп и од неиравилне употрсбе својих (што је пребацивао чак и Пушкину); да нађе злу лека, Даљ стаде уводити место туђих народне, или сковане у „народном духу," речи, народне фразе и обрте. На несрећу,

ту, донекле онравдану, мисао, дотерао је до крајности. Заборављајући, да је књижевни језик сложена историјска нојава, коју не ствара ћуд књижевничка, а читави делови народне просвете, да нема књчжевности, која се развија, а која би се непрестано могла служитн само народним речима и не узаимати — Даљ је хтео на један пут да прекрха оно, што створише поколења. Смешно је кривити књижевност, пише г. Пипин, у примању туђих речи и туђег начина мишљења, кад јој ваља изразити читаву систему нових појмова, за коју народни језик нема имена, ни Форме схватања. Од примања хришћанства па до данас улазе туђе речи у руски језик, да означе нове ствари и појмове. Народни језпк нма своје синтактичке особине, свој ред речи и т. д., ну сложени процеси мишљења и сложен садржај нм траже и сложенији облик у изразу, и онда књижсвни језик ствара ред речи и саме речи, које изгледају ненародне. На преображај тих нових елемената утиче доцннје само друштво и народ. У том се и показује животна снага језика, што он у самом себп, природно и постепено, налази средства, да исправи крајност, да нађе за нове појмове простијц и живљи израз, народнију Форму. Чим друштво стане варити нов садржај, у језику се почиње нова радња, и кроз неко време туђа стнхија уступа места новом народном пзразу. Тај је удес већ постигла гомилу туђих речи, што их је примила књижевност XVIII. века. Судсина Шишкова најбоље доказује, да развој језика зависи од ширења просвете у друштво и народ; чим је маса просвећенија, тим јој је и утицај већи на усавршавање језика и на са» држај књижевности. У погрешку Шишкова пао је и Даљ. Он је хтео сам да реФормише књижевни језик. Њему се није допадала ни граматика, ни правопис, ни сиптакса. Место туђих речи Даљ се поче служити својим, скованим у народном духу, па их унесе чак и у свој речник. 1 ) То је највећи недостатак тог, поред академског, најбољег руског речника. Плод скупљачког рада Даљевог друге врсте беше огромна збирка (1862.) народних пословица, узречица и т. д. Даљ их је скупио и наштампао до 30,000. Колосалну ту збирку није још наука разрадила, и проћи ће још много времена, док ју разради. Осим тога, Даљ је имао збирку нар. песама, коју је уступио И. В. Кирјејевском и збирку нар. Ј ) Тако н. пр. Даљ употребљује место: »гориаонтЂ« — заввсЂ, озорЂ, закрои, глазоемг, небоземг ; »адресг* наснлва ; »атиосФера* — колоземица, мјроволица; »пуриста 1 — чистлкђ ; »здоизмђ « — самотство и тд. И нехотице падају нам на памет загрепска господа, са својим : с места гибалима; с места креталима, благовалиштима (ресаурација), и другим смешним варваризмима.