Просветни гласник

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

425

У овој групи напада се откровење, али се чврсто држп вере у личност Бога и у бесмртност душе. Друга група — којој је представник Дидро и енциклопедисте, атеистичка је, не верује у личност Бога, теологија и метаФизика постају овде природна наука. Свет физичких и психичких појава сматра се као разни облици кретања материје. Нико не ће одрећи важност Француској лигератури XVIII. в. Она је покренула јевропско друштво из летаргије. и савремено стање има у многоме да захвали њој. Корнел. и Расин су за нас историске појаве, Волтер и Русо још утичу на данашње доба. Ми их мрзимо или поштујемо, какво нам је кад гледиште према религији и друштву — вели Хетнер. Али се исто тако, као што исти литерарни историк вели, мора признати, да је чисто научна добит Француске литературе XVIII. в малена, већина књижевних радова нису ориђинални, и да су мисли и уверења, као што то неки и сами признају, примили из Енглеске. Бекл је лепо указао на ову везу слободоумне литературе француске XVIII. в. и енглеске. Крајем XVII. в. — вели он — једва ако је било 5 Француских књижевника, који су били познати с енглеском литературом. Али када се уверише да десгштизам није најзгоднији облик владе, обратише се енглеској литератури, и за две генерације после Луја XIV. једва ако је било два — три чувена аутора, који не би били познати с енглеском литературом и језиком. Волтер је упознао своје земљаке с Њутном, који је сада заменио Декарта. Он јеФранцузима препоручио Лока, који је дао материјал Кондијаку за његову метаФизику, а Русо-у за теорију васнитања. Волтер је први упознао Французе са Шекспиром. Бифон је преводиоХутна, Хелвецијус многе мисли позајмио од Мандевиља. На не само што су многи књижевници били познати с енглеском литературом, но и многи вођи револуције. Кара, Лантен, Димурије, К. Демулен, Лафајет били су иознати с енглеском литературом. Мара је путовао по Енглеској и на енглеском језику написао : «цене ропства". Брило и Кондорсе изучавали су кривично право енглеско и препоручивалл га својим земљацима. М-те Роланд и Л. Орлеанац занимали се енглеском литературом. Мирабо је превео историју Филипа II. од Ватсона, и неке пасусе из Милтона. А просветни гласник 1892.

када је у Законодавној Скупштини била реч о штампи, он је за најпаметније нашао, да преведе и прочита познату Милтонову одбрану слободе штампе. За Русо-а вели Л. Блан да је он преврнуо Хобесову политичку теорију, место апсолутизма владаочевог узео је суверенитет народа. Не само што је енглеска литература имала утицаја на Француске књижевнике, но су они уједно тиме и асимиловали и мисли те литературе. Онај слободоумни дух, који је владао енглеском литературом, овладао је и Француском. Енглеска је већ имала једнога Чилингворта, Мандевиља, Лок-а, ШеФтсберија, Њутна, Хјума и т. д. У енгл. литератури беше ухватио маха слободоумни правац у религији. Деисте енглеске устајале су противу религије откровења, и прокламовали идеју безличнога Бога, Бога разума, коме не треба службе ни церемоније. Француски књижевници имали су прилике да виде, како се енглески књижевници лаћају решавања и таквих питања, за која се у Француској иде у Бастиљу, имали су прилике да виде како се с мало обзирности и великом смелошћу решавају најважнија религиозна и политичка питања, имали су прилике да виде како се мало цене догме религиозне, како је слаба краљева репутација. Међу тим све је то у њиховој отаџбини обратно. Док су се тамо без икаквих опасности могли решавати политички и религиозни проблеми, дотле се у Француској за то иде на заточење. То је морало утицати и на француске књижевнике — да размисле о разлици стања тих двеју суседних земаља, да увиде, да развитак Енглеске стоји у тесној вези са слободом, и да је она потекла отуда, што је у Енглеској била слабија система туторства. Природно је, да су они сада тај преко нужни услов тражили и у својој земљи, да су тежили да систему туторства ослабе и униште, а својој земљи стеку политичке и религиозне слободе. Противу слободоумног духа у литератури устао је апсолутизам. Он је осећао моћ слободоумног духа и слутио је онај огромни утицај Француске литературе. Отуда је настало оно кињење и гоњење виђенијих Француских књижевника. Међу тим, као што рекосмо, не треба узети овај утицај енглеске литературе као једини импулс Францускоме духу, као је55