Просветни гласник

426

НЛУКЛ и нлстлвл

дини извор слободоумних идеја. Клица за овај покрет било је већ у самој Француској. Французи су, после оних покора, раскрстили били с апсолутизмом, они су тежили сада таквом политичком облику државе, где би могли имати слободу кре•гања и мисли. С тога Векл згодно вели: кад су се уверили да је апсолтизам незгодан облик владе, они су се обратили енглеској литератури. Земљиште је већ било спремљено, искуству животном тражила се и потврда у теорији, и они су је нашли у енглеској литератури. Литература која не би била одјек друштвенога стања, која ие би била огледало расположења народног духа, не би ни имала земљишта чврстог, ограничила би се само на своју генерацију, а за потоње имала би толико дражи, колико сваки историски појав. Француска литература била је одјек стања у коме је поникла, а идеје и принципи позајмљени из енглеске револуције потпуно су одговарали друштвеним потребама. Само се тако може објаснити онај огромни утицај литературе, какав није имала ни једна светска литература. У слободоумној литератури француској XVIII. в. јасио се опажају две струје, два периода — доба, када је религија била искључна тачка напада, када се све окомило на њу, и доба, када је овај напад прешао и на материјалне односе друштва, када се с оним истим жаром и слободоумљем ночела претресати политичка питања, када се дигла умна буна и противу аукторитета у политици — противу апсолутизма. Највиднији представник првога доба, када се једино религија нападала, био је Волтер, а друго доба, када се нападало на апсолутизам био је Русо. Пропратићемо обе ове струје напада, јер су веома значајне за узроке и развој француске револуције. Да почнемо с ирвом струјом напада на религију. Слободоумни дух Француске литературе није се заустављао сада само на критици установа католичке цркве и у колико се она удаљила од првих основица хришћанства, но је почео претресати суштину и вредност хришћанства, као и религије у опште. Сада се није питало више да ли католичка црква има свој га1воп сГе1ге, већ да ли га има у опште и хришћанство, — да ли га религија има

у опште — апстрахујући је од њезиних разних облика — хришћанства, мухамеданства и т. д. У доба умног напада на аукторитет у религији две су струје: једна, која се заустављала до религије — то је деизам; и друга, која је одбацивала сваку религију — атеизам. Првој је нредставник Волтер, другој Дидро. Али и једни и други, и деисте и атеисте, критикујући суштину религије, не само што су прешли преко католицизма, не налазећи у њему ничега здравога ни иаметнога, но и преко хришћанства. Нападајући на католицизам и његове установе, нападали су уједно и на хришћанство. А то је — како вели Векл — природни резултат развића њихова века. Нападаче ФилосоФе — који су нападали на злоупотребе и деморализацију у цркви, уверавали су да је то нераздвојно везано с хришћанством, њих су уверавали да су интереси католицизма у тесној вези с хришћанством и религијом у опште. Отуда се нису могли одвојити религија и хришћанство од католицизма. Попови су се увек крили иза хришћанства и религије, идентификујући се с њима, и сваки ударац наперен на њих, они су тврдили да је и иротиву хришћанства и религије. Влада, давши свештенству огромне привилегије, односећи се према њему као према својима, казнећи таки напад на њих као јерес, укоренило је појмове о нераскидљивој вези између интереса духовништва и интереса религиЈе. Рушење хришћанства у Француској било је резултат учења, које је везивало судбу националног духовништва с националном религијом. То је најбољи доказ социјалног закона, вели Бекл, да религиозни скептицизам, када га и држава шгити, доноси огромне разултате и ускорава развитак цивилизације; ну ако се хоће моћном руком да угуши, он без сумње може бити неко време и угушен, али за тим се из нова диже, и то с таквом силом, која ирети да сруши основице друштва. У Енглеској је изабран онај први пут, а у Француској други. Кад се у Енглеској смањило лаковерје, дошла је толеранција. Да се Луј XIV. није мешао у ток развића ствари, можда би и Француска пошла овим путем. Волтер је први смели бунтовник. Хришћанство и католицизам за њега су само извор лаковерја и Фанатизма. Есгазег 1'т-