Просветни гласник

55*

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

427

*'ате! То је обичан завршетак његових писама својим пријатељима. У Енглеској се упознао с деизмом. Волтерова је ФилосоФија — осећање, религија његова је — деизам, а морал — толеранција. Волтер верује у бога, али та његова вера не потиче из осећања, него из разума — она је резултат мишљења. Није могао да замисли природу без творца и одржател>а, нити морал и образовање човеково без највишег судије врлини и пороку. Али он само остаје на томе, у уверењу да постоји највише биће, али се и не упушта у особине и суштину бога. Своме богу не даје никакав облик; ми можемо, вели он, изнети ваздан деФиниција — да је он свуда и на сваком месту, да нема почетка ни краја и т. д. — али то у ствари није никакво објашњење, никакав појам. Ми осећамо, да стојимо под заштитом неког невидљивог бића, али то је све, преко ове границе не можемо; лудост је хтети дознати какво је то створење, да ли је на једном месту и како ради. Како је различан бог Волтеров од бога католичког ! Он му не даје никакве особине, никаква облика, не замишља га онако ситничарског духа, који за сваку јеретичку мисао баца у иакао ! Једина особина Волтеровог бога то је правичност. Бога поштује као гворца васељене. Нема природе, вели он, све је дело вештачко-уметничко. Љубав наша према богу слична је љубави, коју осећамо према уметнику, чији нас рад одушевљава и потреса. Био је најпре оптимиста — «све ^е добро и , а за тим је нагињао песимзму. У психологији је био сензуалиста и држао се Лок-овог учења. Он 1е држао да појави духа стоје у тесној вези с физичким Функцијама органскима. Душа дакле није нешто спиритуелно, нематеријално, већ по престанку Функција тела, по престанку живота, престаје и живот душе. душа није бесмртна. Истина то његово уверење није било најчвршће, јер се није могло сложити с појмом о правичности божјој — где ће он да награди, ваљда не на овом свету? У теорији о сазнању он се држао Лока. Он устаје противу урођених идеја — у које је веровао Декарт, икојесу биле основањегове философије. У теорији о слободној вољи, он је најпре стајао на страни оних, који вероваху у слободну вољу, а доцније се све већма нриближује и на послетку стаде на страну

оних, који не вероваху у слободу воље. О моралу се не слаже са својим учитељем Локом. Овај, војујући противу урођених идеја, устаје и противу урођенога морала, и доказује да разни народи имају разне погледе на морал, да један народ у разним временима има и разне појмове о моралу. Волтер, не верујући у урођеност идеја, ипак не мисли тако о моралу, но верује у апсолутност и непроменљивост моралних идеја, што опет потиче из идентичности људске природе 1 ). Волтер се мање бавио политичким иитањима, још не беше дошло доба, да ум људски иодвргне критици и аукторитет у политици. Он устаје противу црквене, али не и противу политичке власти — вели Л. Блан. Зато га и кори као аристократу. Али се ипак мимогред освртао на политичка питања. Своје политичке мисли он је такође поцрпао из Енглеске. И он је, као и Монтескије, обожавалац енглеске уставности. И он жели слободу, али законску слободу. Његова слобода је владавина закона. «Слободан бити значи бити зависан од закона — 1а Нђегке сопаЈз^е а пе с!ерепс1ге дие с1еб 1018." У Енглеској, Шведској, Швајцарској, Холандији и Хамбургу сваки је слободан, али има још великих краљевина хришћанских, где је већина роб. Да је нак био уверен у значај народа, и да ће он некада бити важнија чињеница, показује његово дело «Е88а18 зиг 1ев тоеигз е! ГеаргН: <1е8 паМопз" , за које Бекл вели да је и сада најбоље у својој струци. Остављајући на страну духовитост дела и лепоту стила, важније је ради карактристике времена и самога Волтера, да оно нема оне наклоности описивању живота краљева и ситница из живота «великих и људи, већ како он сам каже, пише историју ума човечјег, а не описује ситничарске догађаје. Он је први подигао глас за слободну трговину, и устао противу обожавања средњега века. Сумирамо ли све оно што смо о Волтеру рекли, излази онда ово: 1.) Волтер не верује у урођеност идеја; 2.) не верује у душу као оделиту супстанцу, као нешто спиритуелно, но мисли да је у тесној зависности од Функција тела; 3.) кад је душа резултат Функција тела, онда по престанку

1 ) Хетнер, 210.