Просветни гласник

444

НАУКА И ИАСТАВА

тематичару са свим провидан, корелат датога убрзања—иједио и друго исказнвање само је различно онисивање истога кретања. Али ова потпуна нојмљивост има за последицу неколико супозиција, које се у истини саме но себн не разумеју; дакле, или захтевају објашњење, или остају нејасне. У нстини не постоји анстрактна тачка нашега идеалнога простора, већ истииски делић материје. Одакле је овај делић, како да баш ои егзистује то је одмах првп повод распри. Други повод раснри јесте: шта нагони овај делић на то, да промени своју брзину по закопу обрнуте размере квадрата раздаљине ? Ова разматрања и ови примери иослужиће нам да разумемо нека питања, која овамо спаДају. Ире свега јасно је, какав се захтев садржи у два случаја: да ли се односн онај захтеи на наша Формална знања, или нак нареална. Математичар тврди, да је новршина полулопте два пута толика колпка је новрншна круга, који јој је основица. Ми у ово сумњамо. Математнчар сад низом дедукција доказује, да је збиља тако. Тим пам објашњава оно питање потпуно, све је ту разумљиво, не остаје ништа загонетно. Ово потпуно објашњење, које не оставља ни трунка нејасноће, те тако спречава свако даље пптање: за што је ово баш тако? — није могуће с обзиром на наше реално знање. Ту остаје вазда језгра недостнжна, загонетка која се впше не може решитп. Ну пиак зато није пскључено свако објашњење. Само морамо овој речи дати згодно значење. С нравом смемо казати, да гравитација објашњава разна кретања небесних н земних тела. Ово пак значи, да у овим многобројним иеразумљивим иојмовима влада један закон , једна неразумљивост. Ако се с њоме измиримо, онда је све остало потпуно разумљиво, т, ј. из оне једне једине неразумљивости може се све остало дедуковати низом закључака, којима се не може порећи тачност. Дакле је редуковање саецијалних, сложених нера- < зумевања на уедну или мањи број оиштих, иростих нсразумевана, задатак објашњавања на иољу реалних, на име ириродних наука. Тим су прпзнате границе човечјега знања, али није речено, где се налазе те граипце. И збнља нх нанредак науке помиче сие даље. То што је на једном ступњу научнога развитка основна загонетка, јесте на вишем стунњу већ објашњено редуковано на вишу, општу загонетку. Ако упоредимо у том ногледу електрину, магнетизам и галванизам у почетку нашега века с данашњом нзрадом и систематским усавршавањем свију ових делова електрологије—онда излази, да можда није

далеко време, кад ће се и нојави онтички објашњаватн по овој јединој великој загонеци, загонеци електричнога стања материје. Кад ми, дакле, с овога гледишта иристунимо питању о објашнавању гравитације, онда морамо нре свега нотпуно признати оправданост тежњи за оваквнм објашњењем. Донста бејаху времеиа, кад је владала тежња, да се васколикој егзиссенцији пропишу закони за њено управљање према извесиим иојмовима, што их је мислилац створпо. Такве се тежње морају са свим осудити, не само зато, што оне верују у могућност онога потнунога објашњења које не оставља трагове нејасноћи , него и зато, што оне траже објашњење загонетака егзистевције путем конструкција а рпоп. Не осврћу се, дакле, па оспове искуства. Овим тежњама сличне су оне, које истина не иду путем а — приорских конструкцвја појама, но које упрошћавају овај задатак тиме, што се задокољавају простом променом „номенклатуре". „Гравитација, то је нешто загонетно, овај појам сам без основа не смемо усвојити; него треба да кажемо електрина, екектродинамично дејство, па је све одмах јасно." Да, све, само не ова два питања: прво, да лије оваредукција могућна; и друго, шта је супстрат електричних нојава. На овом примеру опажамо оне огромне тешкоће, с којим је везано објашњење гравитације. Ово објашњење у смпслу, у ком га ми узимамо, захтева редуковање гравитације напростији закон, на општу неразумљивост. Овде су, дакле, два захтева; конструкција гравитацнје, т. ј. свију односа, који се ту находе од новпх елемената, п већа упрошћеносг и општост ових конструктпвних елемената. У принципу смо признали оправданосг тежњи, да се објасни гравитација. У ствари, сад нам је јасно, како је мало вероватно да ће такво објашњење икада ноћи за руком. Закон гравитације тако је прост и општн, да га је тешко разложити у елементе, који би били још простији, или да би се могао свести на закон, који би био још општији. Зато ми с неповерењем гледамо на оне многобројне покушаје, којима се од Њутнова времена хтела објаснити гравитација. Кад ах пажљивије иосматрамо, онда видимо , да и најозбиљнији између тих стоје у супротности с напред истакнутим захтевима, нарочпто пак с другим захтевом. У свима тим покушајима јавља се једно велико неспоразумљење. Готово сваки, који хоће да објаснигравитацају, мисли да је гравитација апсурд, да је треба заменити неким механизмом, који би вршпо то исто, а не би био апсурдан. Питање је, зашто да не би био, кад садржи у себи опет не-

шшшј