Просветни гласник

ИСТОРША РАЗВИТКА И ЗНАЧАЈ ЗАКОНА О ГРАВЦТАЦиЈЦ

443

свију остадих пданета. Овај је утицај узет пажљиво у обзир, п рачун је извршен врдо тачно, ади још остају раздике између истиаскога израчунавања и носматрања — ове су раздике незнатне, јер су се почеде јављати тек год. 1821. и достигде су год. 1832. поново 7 2 минута, а год. 1840. цео минут. Ове раздике, које не би био могао приметити Тихо де Брахе, бејаху астрономима довољне за тврдо уверење, да ту нека непозната, од нас још невиђена планета дествује на Урана. Ово уверење бејаше носле 1840. год. опште. Ну такође се много веровало у то, да ће се морати Уран онажати у више његовнх кретања, која трају 84 годпне, док ће се моћи у оним разликама наћи законитост ц одредити нрема њему ноложај ненознате пданете. С овнмсе нису слагалн А(1ашз и Бетегпег. Ооа почеше тражоти такав пут п такву планету, која би објасннла остале пертурбације планете Урана. Обојица су иостигла сдичне ресудтате — ади БетеггЈег бејаше срећнијд у томе, што је после извештаја, који је он био послао 23. сентембра 1846. године, открио Гаде у Бердину још тога истога дана нову планету — Нептуна — која беше само непотпун степен удаљена од места, што га је рачун пре одредио! Такав је ето тај закон гравптациЈе. У неизмерним крајевима васедене креће се планета, коју слободно око тешко може спазити; па ипак допушта закон гравитације да тачно пратимо њено кретање, и то тако тачно, да разлика не износи ни толико, колико би покрио дебљинои косе држане у таквој раздаљинп, да се готово и невпди. Ко би опазио такву незнатну раздику? Нико, осим „затуцаних Л.апласоваца.» Они тра?ке објашњење — онет само помоћу тога закона! Па шта им закон открива? У одстојању готово двоструком, тамо негде у пустом простору, креће се друга планета, невиђена, коју до сада нико није спазио; памет говори чулу: Тамо је тражи , видећеш је на оном месту — а чудо, послушно разуму, потврђује његову претпоетавку Позитнвна је наука проговорпла; нека пам сада метаФизнка каже, шта она зна. IV. Сазнали емо како су просто н уједно величанствено објашнењи разни појави небесне механнке. Наравно, они су „објашњенп" само у том једпном смислу, који се може тачно одредпти за ту реч с гледишта ограничених наших способпости за сазнавање. Сазнали смо, да једини закон управља кретањем капљице, која пада с лишћа на земљу, н кретањем комете у огромним одстојањима од сунца.

Сазнали смо, да једна заједничка веза везује разне дедове васедене, Каква је то сметња за све погледе монадологијске, који свет мрве у „облак прашине", каква је та помоћ за назоре, који иду у правцу синехиологијском, назоре, којима све обазирање на пндивидуадпзам не одузима смисао за „једно је за све". Али у једно и какав је то новод за промишљање о овоме загонетноме општем својству материје, која вечнто траје на исти начин а не зна граиице простора, но с непојмљивим свезнањем зна сва релације простора тачно, по њнма се управља и никад не греши! Тај мртви делић матерцје, с каквим инФалибилитетом уме он да нзмери своје одстојање од другога делића, и како управља он своје дејство према том одстојању. Не збуњује се при томе релацијама према осталим делићима васелене! Наполеон је бпо обожаван зато, што је у исто време могао диктовати неколико извештаја и издавати разне наредбе. Сваки делић материје у псто време тачно оцењује своја одстојања од безбројнпх других дедића, и без икаквога поговора удешава према томе своје кретање, при том задаје свима својим друговима исте погодбе, које сваки верно испуњава. Величанствени психички апарат, с којии ради човечји ум, бпо би за извршење таквога задатка очигледно са свим недовољан. Овде мора други апарат да врши своје послове али какав ? То је баш питање, које узнемирује мисли истраживача, од какоје гравитација откривена. То је питање појмљиво, оправдано, питање, које се еваком нехотично намеће, на које би сваки хтео радо одговорити — али ко нам је до сада одговорио на то гштање? Наше знање, то је чедо искуства. По што нисмо творци света, ми морамо стрпељиво чекати, док нам се каже, како је свет уређен. У овом простом Факту пмамо по мом мпшљењу кључ за то, зашто наше прцродно сазнавање вазда оетавља резидуум, перазумљивост. Осиовна Факта, која морамо признати, ну која пе можемо више појмити. Наравно има и ствари потпуно појмљивнх, то су релације Формалне у својој законитости, које су нам са овим јасне. Ну ова потпуна провидност добивена је апстраховањем од стварности, тиме, што оперишемо са апстрактним појмовима (броја, тачака, површина, и т. д.), којих у ствари нема. Нека се тачка тако креће, да је њено убрзање у обрнутој размери с квадратом раздаљнне од друге тачке. Математичар види са свим јасно, да таква тачка описује око друге тачке, као жиже, конусну — чункасту — линнју но извесним законима. Облик пута и комплекс ових закона, то су потребан, ма57 *