Просветни гласник

ИСГОРИЈА РАЗВПТКА И ЗНЛ'

разумљиве елементе? Одговора на ово питање нећемо добити, али ми га можемо сами извести из њихових тумачења: Они, који објашњавају гравитацију, навиклн су се на оне неразумљивости заведенога механизма, а на неразумљивост гравитације не могу се павикнути. У томе ето лежи сва разлика! Ово несиоразумљење долази отуда, што се таква неразумљивост, на коју се због реткога пскуства нисмо још навикли, сматра као бесмислпца, која се противи разуму. Неразумљивости пак, на које смо давно свикли, више пас не узнемиравају. Ну не може се норећи, да се гравитација уасивела као велика неразумљивост. Тадашња механика, понајвише још само статика, познавалаје спле, које делују као тегови на полугама, на ужетима. Позиавала је терете, њихов непосредни прптисак пли потег. Ником није ни на крај паметп било питање: како при додиру једна матерпја зпа за другу, како јој може прописати њено владање... Ту од једном појави се у свету сила, која везује све делпће материје узајамно — и у тај истп мах подиже се и општи протест противу такве немогућности. Како може, без вида, једио тело да опази друго у раздаљини и да делује неносредно на њега. Наравно, исто тело без питања прнмећава друго тело, које се уз њега притискује н које му изазива отнор — то је очигледно; али оно друго је бесмислица. — При том се изгубила нз вида ова околност: кад би матерпја — као просторни облици геометрови, или као духови магловитих слика без повреде једпа кроз другу пролазиле, ми бисмо то сазнање без поговора морали примити из руку искуства — јер нема никаквих логичних доказа, према којима бисмо могли нзвесну врсту акције и реакције материје а рпоп одбацити, а другу не. Тим је на један пут осуђена врло распрострањева метафнзика многих Физичара, но којој се све дејство мора носредовати неком среднном, према којој је непосредно дејство у раздаљину, асШ) ш <Н81ап8 немогућно, и захтева нарочито објашњење. Ну за Њутново време бејаше ово деловање нешто тако ново и изненадно , да ц бистре главе, као Уигенс, нису признавале науку о гравитацији. Тек С У доцније математичари, као Лјлер, прибавили победу Њутновим назорима. Према необоривим Фактима умукли су празпи говори о ансурдности гравптације, а отпор противу ње променио се у тежњу, да се гравитација објасни, да се на нме ослободи грлвитација, помоћу некога механизма, од омрзнутога ас^о т (Нз1апз. Занимљиво је, да је већ и сам Н>утн покушао да на тај начнн објасни гравитацију.

Ј ЗАКОНА О ГРАВИТАЦИЈИ 4 4 Ј Што се тпче покушаја, који су у најновнје доба чињени, да се објасни гравитација, то се овп покушајн деле на две врсте, од којих једии предпостављају извесну еластпчну материју, известан етар, те га појимају атомистички, тако да ту поједини атоми овога етра непрестано бомбардују поједине делиће материје, дакде да делују сударом. Код друге врсте ових покушаја претиоставља се хипотетичка средина, која непрекидно испуњава простор, и која по аналогији хидромеханнчких појава делује иритиском. Предсгавник прве групе јесте теорија, коју је и:зпео 1зепЈсгаће у делу: Баз Кае(;ћ8е1 (1ег ЗсћтсегкгаЛ (1879.) — загонетка теже. По овој теорији молекула материје изложена је непресганом нападу етрових атома, којп са свију страна на њу нападају. Он нрпписује овим атомима и молекулама само просторност и непробојност. Све су остале силе искључене, а поглавито еластичност. Еакав нмају облнк? Панаравно, СФерички, барем тако вели г. 1зепкгаће, а ми му морамо веровати, јер бисмо се иначе морали упуштати у рачупања, те не бисмо моглп ппкако објаснити гравитацију. Делићи егра ударају у осамљене молекуле материје са свију страна једнако — ресулгат је мпровање. Ну кад су у простору две молекуле материје, онда једна другу заштпћава од тих стрела, које на њих ударају у правцу праве линнје, која везује њихова средишта, и услед тога добивају превагу они ударци, који производе крегање делнћа материје у правцу према другом делићу. Оба делића се, дакле, привидно привлаче, и кад добро рачупамо, оида је ово привпдно деловање у обрнутој размерн квадрата раздаљине. Бар је тако прц већпм одстојањима; за мања одстојања морао бп се рачун прегледатн. Ну то ништа не чпни, јер у мадим одстојањима је п по нашем разумевању закон гравнтације модиФнкован молекуларним силама. ОзбпљниЈа је ова напомена: Одбрана, коју пружају два молекула један другоме, зависи од величине њихове површине, гравитационо дедовање од величине материје, дакде од заиремине. За иоједину модекулу ова наиомана не вреди, јер мп знамо величпну њене површине и њене запремине, ади за скуп молекула, за цела тела, постаје тим огромна тешкоћа. Узалуд претпоставља 1зепкгаће, да су молекуле материје са свим одвојене једна од друге, тако да ударп етрових атома могу да допру дубоко у теда. Он најпосле сам прибегава очајпичкој хипотези, да код ведикпх материја, на нр. код већих нланета, није привлачна сила по гпуно сразмерна њиховој материЈИ, јер унутрашњи делови немају толикога учешћа при деловању .