Просветни гласник

450

НЛУКЛ и

НАСТАВА ,

јој биљној физиодогији , која је изашла 1835. год., иокушао је, да сведе ову појаву на неједнаку поделу топлоте, која је изазвана унутрашњнм узроцпма. 1831 год. видео је Коћегк Вгот1, евглески ботаничар, при испитивању каћунака, да се скоро у свакој ћелицн налази по једно мало округло телл, које је назвао ћеличиним једром. Тиме је пажња испитивача трајно била скренута на ћеличин садржај. Шлајдеа и Негели старали су се да докажу, да се ћеличино једро налази у свнма биљним ћелпцама. При крају трећег деценијума, Шлајден на биљном п Шван на животињском пољу држали су, да је ћеличино једро средиште рада при образовању нових ћелица. По њима , нова ћелпчпна једра посгајала би у ћеличином садржају, у неку руку кристалисала би из ћеличиног садржаја и дала повода постојању нових ћелица. Овакво схватање било је неправилно, па ипак веома плодоносно, јер је науку о биљној ћелицп скренуло на нове путеве. Докле се толико бавило проучавањем ћеличиног садржаја и постанком нових ћелица на новој основици, дотле је представа о природи ћеличиног садржаја остала још врло непотпуна. Шлајден је мислио, да је ћеличин с&држај у главноме састављен из гуме, н тек је Негели дознао, да је он једно азотно тело. Негели вели за њега да је то хомогена, густа, безбојна слуз, која младе биљие ћелице потпуно испуњава, а старије само од чести. Ова слуз није никако чиста материја, већ мешавина од тернерних једињења, као гуме и шећера, с кватенерним једињењима, протеинским материјама. Хуго Мол и Негели доказали су, да се ова слуз налази у свима живим биљним ћелицама. Хуго Мол назвао ју је 1846.године протоплазмом. Наука о биљној ћелици и ааука о животињској ћелици морале су напоредо ићп правцем, који су им дали Шлајден и Шван. Келикер је у једној расправи, која је 1846. године изашла у Шлајденовом и Негелијевом часопису за научау ботанику, нарочито нагласио, да ће ботаника и зоологија само тада сигурно и брзо да напредују, ако удружене своме циљу теже; напротив, ако не воде рачуна једна о другој, морале бн на свом нуту застати. Шван је у предговору ка свом прослављеном делу изрично напоменуо, да га је Шлајден, саопштењем својих испитивања, покренуо на рад. 0 друге стране наглашује Келикер , како је пре Шванове публикације однос између више организованих ткива и појединих ћелнца био још са свим у тами, и да је тек са Шваном отпочело проучавање животињске ћелице. Пређе се мислило, да између животиња и биљака постоји апсолутна граница; и не само Еренберг, већ и Сиболд заступали су то мишљење , да

се биљке и животиње бнтно разликују једнз од других, и да између њих нема прелаза. Јер природа биљке, мислио је Сиболд, увек је непокретљнва и укрућена, док животињл може своје тело да скупља и шири. — Контрактилпа супстанца животиња, по описивању Дижардена и по подацима Екеровнм, јесге хомогена пли ситнозрнаста, провидна, беланчевпнаста, питијаста и мека. Онајаче ломи светлост него вода, прогрушава се и може да у себи образује водене дупље. Ову је супстанцу ДижарДен назвао саркодом, а водом испуњене дупље вакуолама. У једном раду о интересној једноћеличној алгп, званој Рго1;ососсиз рктаНз, тврдио је 1850. год. Фердинанд Кон у Бреслави, да и садржај ове бпљне ћелице има особнне саркодане. „Сва својства саркоде, тако се вели у тој расправи, има и она матерпја биљае ћелице, која се мора сматрати као главно седиште свију животних радња, нарочито свпју иојава кретања, а то је нротоплазма. Не само да се бпљна протоплазма у оптичком, хемијском п физичком погледу слаже са саркодом или контрактилпом супстанцом, већ у свако доба може и вакуоле да образује, иа чак и изван ћелица." „Из тога, са сигурношћу једне емпиричке дедукције, излази, да протоплазма ботаничара и контрактилна супстанца зоолога, где нису идентичне морају бити веома слична тела." Са свим исто мишљење заступао је, тринаест година доцније, Макс Шулце у својој прослављеној расарави о протонлазми. Противно старијој Ф. Коновој публикацији, имала је публикацнја Макса Шулца одсудни успех зато, што је Шулце за главни предмет свога испитивања узео, да докаже, да се живи ћеличини сокови у бнљака п животиња слажу, и што је доказе за то, због њпховог великог значаја, истакао на прво место. Макс Шулце публиковао је свој рад у времену, када су духови другим радовпма већ били прииремљени на такво решење, нарочито радом Антона Дебарија о Мухотусе^а-ма и Ернста Хекела о КМгороДа-ма, те је готово без отпора, по предлогу Макса Шулца, усвојено, да се назив „протоплазма" нрошира и на жпвотињску саркоду. В. Кине, у својим „испптивањнма протопдазме и контрактилитета", која су годпну дана доцније изашла, говорио је већ с истог гледишта о мишићној протоплазми, о супстанцп амеба, ризопода, мнксомицета и биљнпх ћелица. — Али још никако није било доказано, да сви животни процеси, па и они у биљци, почињу у протоплазми. Нарочито је ХоФмајстер покушао, да различне животае по' јаве у бнљака сведе на непосредно утицање спољ-