Просветни гласник

ПРОТОПЛАЗМА И НАДРАЖЉИВОСТ

451

них агенција на. ћеличине зидове. Јулије Сахс, својим успешним радовима, доказао је прави значај протопдазме. Оспов за проучавање протоплазмине структуре ноложио је 1854. године Прингсхајм својим испитивањем биљних ћелица. Мн још данас разликујемо опнастп слој п зрнасту протоплазму, како је то Ирингсхајм предложио. Опнасти слој граничи ћелмчину плазму према ћеличином зиду и према вакуолама; он је, ирема погледу који данас преоблађује, само згуснута основна супстанца ћеличине плазме. Све друге структуре ћеличине плазме нису од општег значаја. Много пута, а нарочито и животињским ткивима, ћеличнна плазма нарочито је организована, удешена за вршење извесних радња. У спужвастој и кончастој структури ћеличоне плазме гледам ја с друге стране не израз извесне чврсте грађе, већ један променљив одаос у подели чвршћих и течнијих маса. По моме мишљењу, онако брзо кретање ћеличине нлазме, као што се види у плазмодијама 8сћиотуее1>а, у ћелицама Сћагасеае-а и у ћелицама мпогих водених биљака, не може да се сложи с преставом једног чврстог тела, Јер не само да се велике протоплазматичне масе крећу, већ се при том крећу и једном према другом помичу зрнца, која се у протоплазми налазе. Протоплазма у кретању понаша се доиста не друкчије него као каква жилава течност, и својим понашањем искључује преставу о грађи, која би одговарала грађи чврстих тела. Где се пак налазе чврсте структуре, то су само особити случаји; али од тих структура не зависе опште животне Функције ћеличине плазме. Противно ћеличиној плазми, има, но новојем испитпвању, ћеличино једро чвршћу грађу. Оно је састављено пз танких конаца, који граде мрежу. Оваква грађа слаже се потпуно с преставама, које смо себи створили о улози ћеличиних једара у организму. Тако нсто жилавотечно својство ћеличине плазме слаже се с нашим схватањем њеног задатка. Према својој улози при множењу, сматра се сада, да је ћеличино једро носилац наследних својстава, и ми узимамо да оно даје импулсе и управља развићем сваког организма. Ћеличина једра одређТ> Д а из једног јајета један, из другог други створ постаје; и у исто време условљују, да се за време развића поједини делови организма развијају у извесном реду. Таква својства дају се лакше сложити с чврстом грађом, док жилавотечној плазми нрипада ваше пасввна улога у организму; пре свега она има да изврши рад, који је потекао од ћеличиног једра и да се побрине за храњење тела. Где протонлазма има непроменљиву грађу, као на нр.

у животињских мишићних влакана, то стоји у вези с извесном њеном Функцијом у дотичним елементима. Одговарајући подели рада, као што је она између нојединих органа у животињском телу, јесу нарочите структуре ћеличине плазме честе појаве; напротив, такве структуре нису познате у биљном царству. Али ћеличина плазма биљне ћелице садржи у себи нарочита тела одређеног облика, која се као живи саставни делови ћеличиног тела морају прибројати протоплазми и која се зову хроматоФори. Ова тела оназили су посматрачи још пре него што су продрли дубље у суштину ћеличиног садржаја. Она су им морала пасти у очи, пошто у хроматоФоре спадају и она зелена тела, која биљци дају зелену боју. Још у радовима Карла Шпренгла од 1802. год. и у најстаријим публикацијама Тревиранусовим од 1806. год- налазе се подаци о хлороФилним зрнцима, и ако су тамо хлороФилна зрнца била разликована само бојом од скробних зрнаца, и ако су оба научника тврдили, да од њих постају нове ћелице. Већ 1814. год. ГотФрид Гајнхолд Тревиранус правилно је рекао, да су хлороФилна зрнца беланчевинске куглице, у којпма се налази примешана зелена материја. Али тек око 1850. год. Негели и Хуго Мол прибројали су их , ка живом ћеличином садржају. У последње време Вилхелм Шимпер проучио је детаљно све хроматоФоре, и нашао : да су хлорофилна тела, која бпљним деловима дају зелену боју, и извесна безбојна тела у упутрашњости биљке, — да су сва та тела истог порекда. Сва ова тела постају у ствари деобом из малих, безбојних протоплазматичаих тела младих ћелица. Она расту и развијају се даље на овај илп онај начин, према Функцији коју пмају да изврше. У нериФерији биљног тела добпју зелену боју и тиме у исто време постају подобна, да на сунчаној светлостп растављају ваздушну угљену киселину, воду и неке солп, које бпљка из земље узима, и да из ових тела стварају органске хранљиве матернје. Од ових органских материја живи биљка сама, а и цело жпвотињско царство, јер оно није за такав рад подобно. До сада је изгледало, да само зелено обојени, протоилазматпчни делови у биљној ћелици могу да асимилују угљену киселину, воду и анорганске соли; али се у новије време дознало , да и неке безбојне бактерије, које се у земљишту налазе, могу у извесној мери да врше сличан рад. Они хроматоФори, који ностану обојени, да украсе цвеће и плодове, служе да примаме животиње, које или помажу оплођивању или пак распростирању семења. Везбојни хроматоФори у унутрашњости биљке ства58 *