Просветни гласник

ПРОТОШлЗМА И НАДРАЖЉИВОСТВОСТ

453

не би никако излазило, да је такво диФеренцовање било и у почетку сваке животне изјаве. Јер мп не можемо узети, да су најмањи оргавизм!, које видимо нашим стакдима за увеличаваље, доиста п најмања бића, која постоје. Морало би бптн чудновато, кад бп се баш сада, при данашњој радној моћи инструмената, досгигда доња граница живота. Овакво су узимање могди, потпуно с пстим правом, да чине и наши преци; међу тпм од тога доба открпвена су многа мала бпћа, која су морала бити скриеена њиховим ннструментима, а пре свега бактерије. Околност, да пајмањи оргавпзми, које познајемо, показују врло компликована морфолошка и Физиодошка својства, води нас ка закључку, да с оне стране нама приступппх области још постоје бића простије грађе н с простијпм Функцпјама. Да је диФеренцирање у протоплазми могућно било, и да се оно доиста пзвршило, за то нам је најбољи доказ то, што се у биљној протоплазмн налази један орган, кога нема у жпвотињскпх ћелица, а то су хроматоФори. Биљна протоплазма, која се зелено обојила, оспособила се у исто време, да. извесна неорганска једињења преводн у органска. С продуженом подедом рада, ова је подобност нренета на извесне делове иротопдазме, н овм деловн индивидуалисалп су се као самоетална тела. Напротив у животпњским ћелицама нпје било повода за такво однајањс Функција. Као што су с једне стране мпкроскопска пспптивања нашла, да је у протоплазми живих бића извршено диФеренцирање, тако су с друге стране хемпјска пстраживања доказала, да се у протопдазми не налази једна једина хемијска матерпја, већмноштво таквих материја. У састав протоплазме улази велики број беданчевинских теда, која се скупа називају протеинске матерпје. Хемијским реакцијама доказало се, да се у протоплазмп налазе многе такве матернје, ади природа ових материја није још изближе позната, и само се хипотезе могу да постављају о њиховој хемијској грађи. У многим елучајевима, тако у узастопним Фазама деобе ћеличпних једара и ћедица, из нромене реакција, излази поуздано, да протеинске матерпје у жпвој протоплазми лако прелазе једна. у другу. Иошто С У> по духовитом заснивању Едуарда Пфдигера, жпвотни процесп у протопдазми скопчанп с пепрестанпм распадањем и обнављањем беланчевипских молекила, то мора хемијска слика, коју показује живо протоплазматично тело, сваког тренутка да буде друкчија. Противно жпвотињским ћелпцама, биљне ћедице добиле су једну хемпјски различиту мембрану, чиме су у неку руку тек добиле њнхова спецп-

Фична биљна обележја. Како је то могло битн, видп се из развића садашњих простнх биљака. Прн множењу већине кончастих алга (окрека), које живе у нашим барама, прогоплазма њиховнх ћелица поделн се у више делова. За тпм се ћеличин зид на једном месту растворн и кроз овај отзор одидазе напоље опи протоплазматнчнн дедови. Они су већпном крушкастог облика и пмају танке треиље па сужепом предњем деду. Овим трепљама ударају по околној води и тако се крећу. Изгледа да су животиње, а у стварп се и покрећу као жнвотише, докле год су без хемијске диФерентне оппе. Али наскоро ночне се на површини овог протоплазматичиог тела да образује ћеличина опна; сад кретање бива спорпје; својим предњим крајем утврди се ово иротоплазматнчно тело на каквом иредмету, почне да расте у дужину, дели се већином нопречним тиновпма и у брзо представља такву биљчицу, каква је бида она из које је п постала. Јасно је, да је мембрапама, које се налазе око појединих живпх протоплазматичних тела, смањен укупни рад цедог органнзма. До пре кратког времеиа држало се, да су протоплазматична тела биљних ћелица тнновима потпуно одвојена једна од другог, дакле да не стоје ни у каквој међусобној вези. Морало се питатп, како је могућно, да нод таквим околностима поједипе ћелнце заједно дедаЈу у сдужби целокупног организма, и да биљка ради као једна животна јединица. Овај је проблем решен, кад се нашло, да су протоплазматична теда нојединпх ћедица међу собом везана необпчно танким протоплазматичним кончићима. Ови танки конци пролазе кроз дуварове, допиру од ћелице до ћелице и тиме чине, да је жива супстанца једне биљке доиста у вези, да тако биљка, слнчно као и животпња, образује једиоставан живи организам. Али је веза живих ћеличиних тела у биљном организму ограничена, зато н укупан рад не може да нрекорачи извесну горњу гранпцу. Он је остао у неку руку збир радова поједипнх ћелица; док је животињско тело јачим сливањем својих елемената створидо више Јединице, с већим нодобностима. Поучно је, да се констатује, да је у неким групама биљпог царства даље диФеренцирање ударидо путевима, којп су одстуиали од обичних. Тамо Је постигнуто релативно јаче чданање спољашњег обдпка и сразмерно даље одвајање функција, а биљно тело није се међутим делило у ноједине ћелпце. Такве бнљке јесу нећелични оргаШ13ми, који дакле доказују, да је одвајање у ћелице само један одмогућних путева, који стоје отворени даљем развићу, да се постигла већа радна спо-