Просветни гласник

458

НАУКА И НАСТАВА 1

Сад да виднмо како стоји са супротношћу између хумапистичких и реалних школа; Је ли ирипремно образовање, које оне дају, такво, да је за уццверснтетско школовање, или бар за један део његов, у главном са свим све једно, а долазио ученик из гимназпје нли из реалке на университет ? При одговарању на ово пптање обично се одмах у почетку полази странпутидом, јер се оно тако схваћа, као да се ту тиче разлике по вредности , а не разлике по врсти између хуманистичке и реалне наставе. Јер то пије све једно. Врло је могућно, да неки одређени облик наставе потпуно одговара смеру ком треба да служи, а да он за друге образовне цил.еве није у истој мери нодесап. С тога се можемо, без устезања, нридружити напред казаном мишљењу берлинског философског Факултета, да се наставна система реалке, и ако је изврсна према задатку те школе, ипак битно разликује од скстеме гимназијске наставе, те би се установљењем равноправностн обеју ових настава створала двојна валута (Борре^аћгин^), врло опасна нашим университетима. Већ и делимнчно завођење ове равноправности, као што је то пре деветпаест година учињено код математике, природних наука и новнјих језика (с изузетком немачког), игазвалоје највеће незгоде не само у учењу поменутих струка, већ и свих осталих, које су такви ученици слушали. Наставник зна, да је већина његових слушалаца прошла кроз гимназију; с тога он сматра за дужност, да своја предавања прилагоди потреби тих ученика ; да надовезује па знање, које претпоставља да је у њих ; да их поведе даље са земљишта, на којем стоје. Али му је у исто време н то познато, да он у другог — можда знатног — дела својих слушалаца не може претпоставити исту такву спрему. И ови други могу тражнти, да се университетска настава удеси и према ниховој потреби, према стању њиховог припремног образовања; јер онп не похађају предавања као гости (НозрНап^еп), па да се њима самим остави колико ће корчсти извући из предавања оним другима намењених, већ надлежне су им власти издале сведочанства, да имају довољну спрему за университетско школовање. Шта ће сад да ради наставпик, па да задовољи и једну и другу страну ? Што озбиљније предузима да то изврпш, тиме све извесније долази доуверења, да је то немогућно. Наставнпк ће, рецимо, предавати једну науку, којој је термпнологија већим делом позајмљена од грчког језика, или бар од грчких основа. Најбоље је средство за објашњење појединих научних назива, ако наставник покаже слушаоцима, којим се нутем развило садашње значење речи из првобитног. Али то се може показати само ономе,

који познаје првобитно значење и уме да прати промене у облицима и значењу речи. Коме незнање грчког језика то не допушта, тај ће можда механички запамтити какав технички израз и његово данашње значење, алн га у ствари неће разумети ; и ако такав један назнв у току времена промени своје значење, као што се то, нарочито код философских израза, врдо често дешава, онда ће се овакав ученик тешко умети наћи у том. Терминологија јс пак тако неонходно оруђе за сређпвање и објашњење појмова, да што ју човек теже разуме, тим ће му све теже падати то сређивање и објашњење појмова. Узмпмо други пример. Држе се предавања из пемачког, или другог којег новпјег језпка. Ако наставник може претпоставитн да му слушаоци знају латински и грчки, он неће пропустптп а да у свом предавању не употребп корист, коју му пружа упоређпвање тпх језива, њихова богаства речи, њихове етимологије п граматнке. Не може ли се пак код једпог дела ученика претноставити да знају латински и грчка, онда се наставник налази пред мучном дилемом, или за љубав те мањине данапусти једно драгоцено, у много случајева готово неопходно, помоћно средство за наставу; или да баш гој мањини нешто нредаје, што јој је неразумљпво. Још су осетнпје ове незгоде у другим научним струкама, које у Пруској, нрема прописпма за то, слушају мпоги свршени реалци, и пз којих онп и проФесорски пспит полажу, као што су ФилосоФија и њена историја, историја књижевпости и уметнос1:и. Према свем што до сада рекох, није ми потребно и даље разлагати ове незгоде. Оне би се све већма множпле и постале би несносне; у нашој университетској настави паступнла би потпуна збрка, и за оне који предају, престало би важити основно дидактичко правило, да сваку наставу треба удесити према моћи схваћања и према потребама ученика — све би то било неизбежно, кад би се повладило захтеву, да се реалне школе, што се тнче права на ступање у унивзрситет, но свпма струкама потпуно изједначе с гимназијама. Неки добронамерни посредници предложпдц су у најновије време, да се овој распри завађених сестара учини крај, те да се обе врсте средњих школа слију у једну заједничку, која би нодмприла потребу и хуманистичке и реалнстичке наставе (ЕтћеИ;83сћи1е), и која би се тек у вишим разредима рачвала у оба поменута правца. Ади треба само мало из бдиже да промотримо те предлоге, па ћемо се одмах уверити, да је немогућно тим путем помирити обе странке и задовољити им захтеве, које заступају; јер у ствари нн сами побор-