Просветни гласник

459

ипци овакве једнолике школе нвсу ме\у собом сложни. Једни од њих нредлажу наставни план, но ком таква школа не би била нпшта друго до хумапистичка гимназија, која је учинила неке уступке реалистичком правцу образовања; другн опет хоће, обратно, наставу у старим језицима да сведу на тако скроман обим, да би се место тобожње једнолпке школе створила баш права реалка, с једннм малим хуманистнчкпм ограиком; појединци су онет и ово мало хуманистичке наставе тако поткресали, да би њихова реФорма наших виших школа довела до онога, што је тим појединцима идеал: до потпуног изумирања класичних студија и класичне образованостп у Немачкој. 0 каквом стварном начелном нзмирењу поменутих супротних захтева нема до сада ни помена, и тешко да ће се оно овим путем икада моћп постићи; јер и вести о ономе што се ван Немачке искусило при завођењу једноликих средвих школа, не гласе ни мало повол>но. Није то, дакле, само слеп случај, да су поред уннверситета поникле толике и тако знамените техппчке велпке школе; оне нису предмет простог раскоша, већ су бигна допуна нашим унпверситетима, која одговара једној далеко распрострањеној нотреби нашег прпг.редног и културног живота. Али исто тако не можемо бити ни без наших университета, и ни једном иоле разборитом човеку неће пасти на ум, да овим нашим школама — за које нам завиде други народп, које су дика и понос Немачке, и један од извора њене снаге — наметне некакав са свим друкчији значај, и да их понизи до простих стручних школа, намењених практичној потреби појединих занимања у животу. Свака од ове две главне врсте завода, који су врхунац наших просветних установа, тражи нарочиту образовну спрему од својпх ученика. Према, том је најприроднија ствар на свету, да се сваком, који жели ступити у једну од ових великих школа, да прилика за опакву спрему, каква одговара његовом смеру и његовој потреби: да нн будући политехничар, ии будућн университетлија не учи оно што му неће требатн, ц да му се не одузима време за учење онога, што му је иотребиије. Нека се техничке велике школе споразумеју о свем што ће оне тражити од својих слушалаца, н нека се према том удеси и наставнн план реалака и реалних гпмназиЈа; али псто тако нека се наставнн план хуманпстичких гимназија нрилагоди захтевима университета, ако треба да се очува једнолики карактер, веза и висина њиховог научног живота. Ако бн се ноказало, да наставнн иланови и сведочанства зрелос'!и с ХЈманистичких гимназија не ујамчавају довол.80 ово вретходно знање, које се тражи за

учење технпчких струка, онда нека они, који из гимназпје желе нрећи у техничку школу, иснитом докажу потребну за то спрему; исто тако они, који, са сведочанством реалке у руци, хоће у университет, нека исиитом засведоче своју спрему за овај завод — тако ће се угодити и једној и другој школи. То не би ни мало сметало, да похађају како хуманистичку тако и реалну гимназију и они ученици, који се не би хтели спремати ни за университет нп за политехнику. Али за љубав оваквих ученика не би се смео мењати наставнп план у поменутим средњим школама. Ко је жељан опаквог образовања, какво оне дају својим питомцима, томе оне не би брапиле улаз ; за оне пак, који се стичу у те школе само зато што не достају школе, које ће нм датн друкчије, за њих подесније образовање, нека се установе у довољном броју добро уређене више грађанске школеРешење питања о школској реФорми на оваквој основи, држим да би било не само најпростије, већ и начелно најправилнпје. Да би се тога радн наше гпмназије и у свима иојединостима морале подједнако уредити, то, као што рекох, нпје моје мишљење. Али јесте да сам потпуно уверен, да нашој просвети могу само таква уређења бити од користи, која су установљена по свестрано проученвм, утврђеним начелима, и којом се не ремети хуманистичка основа немачког университетског образовања. Превео Ст. Преди^.

КАКО СЕ ПРЕДАЈЕ ИСТОРИЈА У АУСТРШСКИМ ГИМ.НАСИЈАМ.А ? (Члсшак ироф. Випера, читан 8. Сеат. 1890. г. у историјској секцији научмога одељења за ширење техничких знања у Москви). Измене, које су унете, прошле године, у програме за предавање псторнје у класичким гимнасијама, као да су поново истакле питање о положају тога предмета у средњој школи. Имајућп на уму, да је тиме службено призната и неподесност старијих програма, којима је одговарала и већина уцбеника и већпна предавача у својим предавањима; даље, да нов програм даје само кратке упуте и оставља много спорних тачака без објашњења, — чинпло нам се, да ће добро бпти, ако нашим учитељима н у опште свима, који се интересују напретком школским, скренемо пажњу на један од западно-јевронских нрограма за предавање исторнје, н то нааустријски, парочито стога, 59*