Просветни гласник

460 НАУКА и

што је пропраћен брижљиво израђеним упуством, у ком се огледа и одређена тачка гледишта и јасан циљ. Пред нама је министарски научпи нацрт с објашњењем од 1885. г., којима је уређено сувремено предавање историје у класичким гимнасијама аустријским (1пз1;гис41опеп Шг <1еп ХЈп(;егпс11<; ап 4еп Сгутпазхеп т Оез1;егге1сћ). У томе нацрту пре свега прпвлачи на се пажњу знатан број часова намењених историји. Историја почиње од II. разреда, и општи збир недељних часова или годишњих лекција у свима разредима износи око 17Ч ј . Највећи број часова долази на V., VI. и. VII. разред (3, 4 и 3 часа); у тим се разредима свршује спецпјални течај опште историје, изузимајући историју Аустро-Угарске, за коју је остављено 2 часа у VIII. разреду. — Највише часова одређено је за средњи век, као најтежи и најсдоженнја. Предавање псторије састоји се из два систематски и подједнако подељена течаја. Први течај почмње у II., а свршује се у IV. разреду (свршује се дакле у тако званом „ХМег8утпазшт"-у); други почиње од V. и свршује се у VIII. (Оћегдутпазшт). Трећа карактерна црта аустријскога програма састоји се у том, што су предавања из историје тесно везана с предавањима из географије. Та је веза намерно мотивнсана у упутству, и на њу се обраћа нарочита пажња у млађим разредима, у којима је иредавач историје и геограФије — једно лице, а часови из оба предмета — упоредни. Упутство за програме почиње се напоменом, која истиче потребу јасвога одређења задатка и грађе за предавање историје у средњој школи, п то у погледу новијега развића псторије као науке. Иризнајући тешкоћу која наступа у предавањпма услед новијих нспитивања, у чпјим се ресултатима непрестано прикупља грађа, која само од чести продире у уџбенике и „прети да са свим измени традиционално предавање, да му поремети центар теже и да унесе нови дух, стран појмовима младежи" — упутство је иставило као први циљ, да уведе „нову грађу у разумне границе, и да ученике упути на корист од њих, која ће одговарати узрасту њиховом." Ми се можемо сложити или несложити с карактером ограничене грађе, коју предлаже службено упутство, и у опште с групирањем какво нам оно препоручује; али постоји Факат, да јој састављачи дубоко познају ресултате и захтеве научнога изучавања историје а тако исто и потребе научне, историјске педагогике. Упутство се ослања на многа наведена дела, брошуре и расправе о нитању: како треба предавати нсторију,

НАСТАВА

од чувених пемачких педагога, и на одлуке и записнике немачких учитељских и директорских скупова. — Као знак, да аустријско министарство пажљиво прати главније иокрете у СФери педагошке мисли, и да следује жељама, којима је дато израза у књижевности или друштву — може послужити културно — историјски правац у предавању историје, који се огледа у упутству и који представља паметну реакцију према методи Кампе -Јегер-Херпстовој, која је владала последњих 15—20 година, истичући поглавито биографијске и спољно-нолитичке елементе. Овим упутством покушано је, да се подмире потребе и једнога и дру^ога правца. Састављачн овога упутства ипак су се ограпичили на опште савете предаваччма, знајући да би било неоправдано и прерано утврдити догму; „метода и научне основе у предавању историје тако су скорашњега постанка, да се ми данас налазпмо у периоду поучпога емпиризма и покушаја" — вели се у приступу и упутству. Задатак предавања историје одређује се с погледом на циљ и суштнну гимнаспјскога образовања: оно треба да да ученику „опште исторнјско образовање, да изради научпе основе за историјски поглед на свет и да спреми за научно изучавање историје." Тај циљ може битп иостигнут саопштењем извеснога броја Факата на поузда тој хронолошкој и геограФСкој основи и развијањем у ученику, у исто време, умешности да може њиме оперисати, разлагати оно што је дато, у нове групе, тј. покрај добивања извесних знања, треба да се вежбају и извесне подобности ума. Одређујући тачније задатак, упутство захтева, да се у материјалмом погледу да ученику општи нацрт развића човечанства, да се разберу главни момепти у политичкој п културној историји, с особитом 110дробношћу Факти из историје народа класичких и народа у аустро-угарекој монархији, и најносле да се објасне главнији Фактори псторијскога раззвића; у формалном погледу, ученик треба да се навикне, да у свим појавама упозна процес, развиће, да појми сваки Факат с његовим узроцима п последицама, не упуштајући из вида ни индивидуалне особине лица и народа; у њему ваља пробудити ннтересовање према законима историјскога развића и дати да их само осети у разредним предавањима. Покрај цпљева, који служе образовању, предавање историје треба да има и васаитних: изучавање историје треба да развије радњу срца, Фантасије, да служи облагорођавању осећаја, васпитању воље, и најпосле развијању патриотизма и грађанскога духа. Ово последње нарочито се препоручује и код нас (Руса); при том се показује