Просветни гласник

4С2

НЛУКА И

ПАСТАВА

законе историјскога развића. Нов и главни задатак старијега течаја и састоји се у нзучавању културе (у шнрем смислу речи); спољнн иолитички догађаји служе овде као потка, а делом и као средство за карактеристику. У излагању старе историје (у V. разреду до иокорења Мталпје Гимљанима, а у VI. до краја) Исток заузима видвије место иего ранпје; покрај вредности његове културе по даљи ток развнћа хришћанских н класичких народа, изучавање Истока има значаја и у том погледу, што је овде особито лако и подесно показати утпцај прнроде на асивот и погледе на свет поједииих народч. Грчка п ромска историја треба да буде главии иптерес историјскога предавања. Ми не наилазимо на нове доказе у корист тога: осам обичних упута на простоту односа и облика и пормалност разиића класичких народа, упутство помиње да је учитељ исторнје у згодном положају, с тога, што учеиици читају изворе. Упутство не налаже учитељу псторије да што боље упозна ученике с класичким пнсцима, оно га само подсећа на могућност, да се при понављању течаја у VIII. разреду кориетује читањем класика. У далим напоменама упутство настојн, да учигељ да јасну разлнку између мита и историје, и да у једно с тим разјаснн п историјскц значај мита. Грчку историју треба предаватн подробннје него ли римску, јер је грчка култура (у ужем смислу) важннја и јача. Ова је мисао са свим консеквентно проведена: политички догађаји од смрти Александра Маћедонскога , историја дпјадоха, Спарте , савеза итд. излаже се у најкраћим нотезима, али се за то у границама Јелинске епохе нотаико разматра сливање грчке с источиом културом, особпто као припрема за хрпшћанство. Говорећи о Александру и о римској империји, учнтељ треба да покаже ученицима немогућност светске државе. Упутства односно римске историје тако су детаљна, да је немогућно изложвти их у кратко. Општа је идеја иста, као и раније; у избору Факата треба се руководити задатком поделе карактерних особина, индивидуалности римске културе и објашњења процеса развића рнмскога друштва и државе. Ако је у течају старе историје било могућно пратити развнтак појединих народа, као нсторијских типова, онда у средњевековном течају на прво место ваља ставпти светско-нсторијске догађаје, уређења и идеје. У центру издагања прве половине средњих векова треба да је папство н имнернја; — у другој — стварање народних држава. Упугство сматра да је врло важао у овом течају па-

метно огранпчити школску грађу, често потребну за епохе, које су од великог научног значења (као примери наводе се епохе Меровинга и Каролннга после Карла Великог). У течај нове историје унета је важна измена у погледу предавања у млађим разреднма. Народна је нсторнја тамо била стављеиа за главни предмет. Гади тога, што у старијим разредима предавања илаЈу други задатак, сматра се као потребно, да се оделп пародиа историја од опште псторпје, јер предавач треба да је слободнији у групирању грађе, да би ноказао закове развића; овде ие може бнти спољне заједнпчке гачке: у свакој епоси ваља истаћи на нрво место ону државу, која је у том моменту важнија од свих по свом културном значењу. Даље, упутство ирепоручује да се не тежи за потпуношћу у свим одељпнма, него да се бира свуда опо што је типско. Прпближно и општим цртама обележава упутство тачке гледишта, карактер группрања, које би требало препоручити учитељу. Ученик треба у главном да добије јасан појам о еуштини и току религиозних покрета, о том, како се у великим друштвеним превратима сједињују религиозни, нолитнчки и соцнјални елементп, о том, како поничу н утврђују се основе законске слободе- итд. Даљих напомеиа нема у упуству: састављачи упутства хотимице признају, да учитељу остаје широко поље за различно комбиновање грађе, и захтевају од њега само да уме грунирати Фактове, осветлити их с разних страна н открити нове тачке гледишта, које се могу објаснити у разреду. У течају новије исторпје предавања треба да доспеју што је могућно ближе нашим данима; од 1815. г. почиње само преглед догађаја, а не идеја које владају; од 1848. г. тај преглед постаје краћп. Између осталога треба нстаћи значај новијих техничких изналазака (прнмену паре, електрицигета и т, д.) у погледу њнховог огромног утицаја на друштвене одиосе у XIX веку. Упоредан кратак преглед спољних догађаја новијега времена у опште не означава мању нажњу нрема том одељку, него је, по свој прилици изазван сложеношћу појава и објашњава се, сем тога, карактером предавања у старијим разредима, у којем је тежишна тачка пренесена на унутрашње односе. Ну, можда ми у последњим упутима имамо посла с појавом неког политпчког страха. Можда је национална идеја XIX. века својим средобежним тежњама заплашила састављаче, као што бисмо могли закључити из савета, да се у новијој историјн истакне „херојска еноха аустријске историје," тј. еноха ратова с Турцнма на крају XVII. и у почетку XVIII. века, да