Просветни гласник

ЈИРЕЧЕК О БУГАРСКОЈ

409

чавати и уређивати живе одношаје. С тога су многе лепе стварн дуго стајале само на папиру нли никако не беху подесне према овдашњим приликама.... Службене тајне при урођеној народној говорљнвостн тешко се чувају.... Службенн су часови утврђени, али се људи на то не могу лако да навикну. 'Гурци су становали у „конаку," те нису ни ималн никаквих службених часова, осем кад би мутесариФ или кајмакам обедовао, сиавао или у харем ишао; Руси као старешине радили су већнном код куће, и ретко се могаху видетн у згради свога надлештва. Публика се понаша пристојно и своју ствар излаже озбиљно, кратко н јасно; ретко сам наилазпо на прекомерну сервилност или дрско преувеличавање, наслеђе турскога времена. „Значајно је пнтање правно осећање. Хришћанском истоку недостаје непрекидност правнога жнвота; у турско време пресуде је изрнцао Турчин без раје, н у многнм случајима је пресуђивао не по књизи или по обичају, него је одлуку продавао за новац. Закони, по којнма се дапдс у земљи ради, нису производ вековног развнтка права, него увезена роба. Неразвијено правно осећање може се одмах оназигп на земаљским законпма. Они нису издати у каквој сваком приступачној збирцн, него су растурени по бројевима гломазних службеннх новина или ретко у посебннм отнсцнма. Наводнтн у сваком акту чланке дотичннх закона ушло је у обнчај тек последњих годнна; врло је мало људи који их знају како треба. Није дакле никакво чудо, што се и толнко хваљени трновски устав обично оставља на страну, и што се често нема баш много обзира црема законима. „У унутрашњој иолнтицн влада огорчена иартиска омраза и ннтриге свих врста, које на Истоку цветају. СоФија је прави вештнчки котао; ко је имао прилике провести коју годину у овдешњем нолитичком друштву, целог живота ће га давити мора од успомена на ову отровну кујну. Често се дешавају из дана у дан неверојетне политичке и нолуполнтичке сплетке. Туђннац чује тисућу ружних ствари о појединнм Бугарима од ! самих Бугара, и тек много доцније проналази да људи нису у истпни тако рђави, како онн себе узајмице описују, заслепљени завншћу и партнским страстима. Непрнстрасна оцена домаћнх талената, особито полнтнчких нротивника, овде је изузетак. Вође појединих партија често се лнчно мрзе међу собом. Отуда брзо трошење полнтичких величина и значајна појава, да се људи који неко време уживаху највеће поштовање, брзо после тога збацују с високих им пједестала. У вези је с тим и дубока неповерљивост. Многи непрестано снују гајне иланове и намере, н ја познајем људе који радије читају између врста него у самим врстама. „Политичке страсти су врло дубоке и јаке. Првих година стање друштва чннило је ио гдекад на хладнокрвног проматрача утисак свеонште болесне раздраженосги нерава. У времена особитога нокрета, као при дебатама у народној скуиштннн („Собранију"), по неки се толико занесу овом партнском Оороом, да не могу ии о чем другом ни мнслити ни говорити, и цео говор по неких посланика звони за

људе, бугарскнм прнликама непосвећене чисто као бунцање раздраженог лудака. Ове страсти замућују снагу суђења и осећање правде. Политичке противнике ради би не само иетиснути, него и оно добро, које су они учинили или започели, унншгитл, па сврх тога, најпосле, и њих саме оставнти без хлеба. „Иартије већ имају своју историју. Њнховн почеци допиру до времена пре ослобођења. Оне се састоје внше из следбеника политичкнх вођа, него политичких нрограма. Целокупна је остала само немногобројна партија консервативаца; велика либерална нартија распала се лагано у четири групе, од којих је једна, сада на власти, велика партија Стамбуловљева, друге су пак три фракције некадашњих председника миннстарстава: Цанкова, Каравелова и Радославова. Источнорумелнске партије дају само градиво за ојачање севернобугарскнх група Странци често западну у врзино коло једне нлн друге нартпје; то се дешавало кнежевима, Русима, дипломатима и нутнитким писцима." ') Аутор даље говорп о бугарској журналистици, тј. о новинарству (политичком), које такође постаје зиачајан Фактор нолитпчкога живота. Прве новиннце на бугарском језику појавиле су се 1846. године у Л.ајпцпгу, друге — 1849. у Цариграду. Црквена борба (1858.-1876.) изазвала је покретање многих листића у Цариграду; у исто време су основана револуционарна издања у Румунији, која су се кришом много читала у Бугарској. Особито велики развитак периодске штампе, нарочнто новинарске, почео се од епохе ослобођења; велика већина издања била је еФемерна, и међу њима нема ниједннх свакндашњнх новина. „Штампа је — наставља писац — дуго време била потпуно слободна, и тек сада је подвргнуга оштријој судској контроли, али без икакве претходне цензуре. Слободно је и растурање новина. У већим нолитичким листовима уводнн чданци но мислима и по стилу не устуиају но некад најбољим листовима у иностранству, а већина полнтичких вођа обично су врло добри журналисти. У мањим чланцима грубости су обична ствар. Неотесаности бугарској новинарска пристојност чини се досадна и бљутава; њнховом непцу потребнп су папрени зачини. Мале месне новине често сведоче о неверојетној духовној снротињи, а хумористнчки, и сувише ефемерни, листићи обично се одликују превеликом раснуштеношћу (неженирањем).... Сваки час излазе на свет брошуре, „летећи" листићи («Р1и§МаМег''), особнто пак отворена ппсма политичкога садржаја. >,И покрај највеће слободе удруживања, не осннвају се дружине и клубови, због претераног партизанства у животу. Чак и литерарна и хуманитарна удружења једва тек животаре.... Од скора су ушлн у обичаЈ велики зборови (мнтннзи) за раснраву Јавних иослова, и махом бнвају мирни и озбиљни. Исто тако, врло су чесге адресе с проВаа Рпга!. Ви!^., стр. 295.—298.