Просветни гласник

470

НАУКА И НАСТАВА

тестима, молбама, оптужбама, али у много случајева остају без вредности. Јошјеиз турскогавремена ружна злоупотреба, да се ку-пе од неписменнх сељака потписи и ударају општински печати, често под маском са свим другога садржаја. »Скупштински се избори врше тајно, ппсменим листићима, премда је писмекост мало рашпрена међу одраслим сеоским бирачима. Усмено гласање или начин бирања, усвојенп у Грчкој п Србији — истављање особите изборне урне за свакога кандидата — био би за иасу појмљивијп. Право је гласања опште — без цевза или представништва интереса.... У почетку изборп изгледаху жалосно Није било никаквог јавног истидања кандидата у новинама или па угловима улица, никаквих кандпдатских беседа, никаквпх бпрачких скупова, на којпма би грађани слободно дебатовали, — а све због тога, што је закон забрањпвао сваку „агитацију," јер се том речју разумело иотплаћивање бирача! Тек је доцније настало знатно више живота. Од 1881. г. почели су при изборпма нереди. Од тога времена је дан избора често врста јавних оргија, где се пушта на вољу свима страстима и особито личној освети, и где се дешавају најжалоснија изненађења, па и сама убиства... 1 ). „Статистика бирача показује мале бројеве: у 1879. год. 30,о, у 1880. г. 33,з, у 1884. г. 28,9 од сто свих правних бирача у земљи; на накнадним изборима често и само 15,2 од сто. Од посланика од прилике половину чине сељаци, али не прости ратари, јер по изборном закону носланик може битп само онај који уме чвтатп и писати, те се обично бирају имућни земљодршци, гостионичари, марвени трговци и сеоски сигничари („дућанџије"). Са својом дневницом (15 динара) поступају врло штедљиво. Доста велики број Туракапосланика увек држе страну влади и ћутећи седе у „Собранију" као саттуе, којима је, види се, овај посао досадан, премда у јавним поеловима они често имају са свим правилне погледе. Беседници говоре без спреме, тачно и јасно. Брло често се јављају за реч, алп говоре кратко; уморне, сатима дуге парламентске беседе јевропске овде бц биле брзо прекинуте бурним узвицима „вЂпрос исчерпан." ....Парламентске буре и нередп дешавају се и овде, као и у народним представвиштвима других земаља. Али галерија не сме себи допуштати никакве слободе (исказивати знаке одобравања или неодобравања), јер би се у том случај^ народни представници попели горе и својеручно повратили поредак својим задружним песницама. Првих година владама је тешко било изићи на крај с народном скупштином. Од тада се положај са свим променио; сада је парламенат више или мање у рукама бугарскога министарства. „Бугарски је покрет сада националан, без црквених елемепата; некадашња онако ватрена верска гштања уопште су изгубила пређашњу привлачну снагу. Према другнм вероисповестима Бугарвн је толерантан. Може се опазити неприја') У тим ириликама бугарске »сопаџије* (буџоносци) одговарају маџарским »кортешима«, грчким горским »паликарима* и румунским »чомагашима*.

тељство према Турцима, као некадашњим тлачитељпма, али нема никаквог начелног Фанатизма противу Мухамедове вере. Узвици мујезинови и свечана осветљена мунарета не буне никога. „То се псто може рећи и о народностима. Велики град с мешавином од језика тип је свих већих људских станишга на целом Истоку , од доњега Дунава па до обала самога Китаја. У Силистрнји, на пр., стоје мирно једна поред друге шест школа с наставом бугарском, турском, грчком, јерменском, румунском и шпанско-јеврејском. Само је учење бугарскога језика свуда обавезно. Стару зловољу осећа Бугарин, као повесничко наслеђе, само према Грцима. Опажа се и мржња, премда ређе (? — Прев.) , према Србима, као реакција прогиву шовинизма нских београдских писаца 1 ), који половину бугарске кнежевине рачунају у „Стару Србију," и као последпца обостраннх, српских и бугарских, аспирација на Македонију. Према западнпм народима осећало се првих година јако нерасноложење због претераног туркоФилства енглеског и због берлинског уговора. К томе се придружује п околност, што јевропски авантурпсти често п сувише дискредитују ону, по целом Истоку већ у пословицу унету, мудрост западњачку. Напротив, не може Бугарин да заборавц ништа од онога, што су туђннци, особито писца различних народности, учинили за његову земљу и народ... „У плановима о својој будућности Бугари се угледају на најближе суседе; кад Грчка, Румуннја и Србија живе као независне краљевине, зашто као да не буде — мисле онн — таква иста судбина и Бугарској ? Да се овлада Цариградом, нико у Бугарској не тежи; политичко је тежиште народио у домаћим планинама. Поље на ком се додирују нланови балканских народа лежи не на БосФору, него у Македонијн. Посебни интереси, претензије п сунарништва ових малих народ^ још су толико јаки, да је међу њима немогућан какав споразум или помисао на савезну државу. „Балканска конфедерација," која с лозинком »Балканско Полуострво балканским народима" у последње време избија на површину као магловити пројекат, дајбудн при садашњем стању малих држава хришћанских само је маштин посао." 2 ) Биће умесно ако наведемо још неколико Јиречкових записа и напомена о бугарском народном карактеру, сувременом стању бугарских школа и о приликама најновије бугарске литературе. У етнограФском нацрту Бугарске писац, као што смо помињали, износи врло простране податке о племенским одношајима ове младе државе. Уза само излагање иду уопште и топограФСке и статистичке појединости и повесничка објашњења. Властити по') Неправду чшш г. Јиречек »^ешззепВе^гаЈег 8сћгН'1> 81е11егп«, кад их не каже поименце и кад јамачно и сам добро зна да међу бугарским писцима — шовиниста ове врсте (који траже Србију до „Морава-та«) има не само неколико, него и велика већина !

2 ) Стр. 298.-301.

Прев.