Просветни гласник

476

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ Историја српскога народа. Књига друга. Време краљевства и царства (1159 —1367.) Написао Пантелија Славков Срећковић. Београд, 1888. стр. XV. и 963.). *) Г. Пантелија Славков Срећковић, проФесор Велике Школе у Београду и члан Српске Краљевске Академије, предузео је има већ три годипе 1 ) издавање »Историје српскога народа.* У прилично краткој реценсији штампаној у мартовском броју »Известија*, ја сам у своје време размотрио прву књигу тога дела, у којој је најстарији период српске историје, време жупаниско. Ове године изађе на свет и друга књига »Историје« г. Срећковића, посвећена периоду српскога краљевства и царства. Принуђен сам да се на томе новом раду српскога историка забавим мало внше. То сам дужан, једно због опширности књиге и знатности времена које се у њој описује, а друго и због полемичног тона г. писца, који је наперен против мене, па и зато што је знатан део те исте књиге писац саставио по мојим истраживањима. Г. Срећковић је прву моју реценсију схватио и протумачио са свим наопачке, и тога ради ћу сад, да би се избегла свака сумња и неспоразум, морати почети категоричким излагањем мојега мишљења о научном значењу нове „Историје српскога народа." Најближи узрок овоме моме поступању јесу баш прве врсте којима се г. Срећковић *) Уз превод ове рецеасије уредник је добио ово иисмо: »Гоеиодипе уредниче, »Штета је што у нашој књижевности није обичај, да се преводе стручне одене наших научних дела из сдовенских. иди страних књижевности. Може бити да би најприкладвије било, да међу пашим часописима на то пази »Дросветни Гдасвик.* Т. Фдорински, који се нарочиго бавио епохом Душановом у српској историји, штампао је, још пре четири године, оцену друге књиге »Историје српског народа« од г. Д. 0. Срећковића у кијевским Университетским Извештајима. Та оцена је у нас једва позната, а међу тим потребно је да се с њом упознају они који маре за књижевност о српској историји. Није, може бити, без значаја што је главно дело г. П. Срећковића оцењивано у органу онога истог руског университета, на ком је он свршио своје школовање »са ученом степени кандидат* (као што он сам каже у академиском Годишњаку I, 246.). ,С тога Вам шаљем ту критику у нреводу, ограђујући се од подсмешљивог тона који овде онде провирује, ма да вредност оцени тиме није нимало смањена. Надам се, да ћете и Ви, тосподине уредниче, наћи да има више разлога из којих оцену ову треба да прочита нарочито публика часоииса, којега је уре^ивање Вама поверено. С тога Вам шаљем превод, уверен да ћете га штампати. »С одличнин поштовањем, Ст. Новаковић.* Ј ) Писано године 1888.

у другој књизи своје »Историје« обраћа „Читаоцима." Ту се читају ове речи: »Од изласка прве књиге Историје срп. народа протекло је три године. Сувремепа научно-историјска критика с похвалом се о њој одазвала (г. Флорински, г. Јастребов, Српски Лист, итд.ј" Признајем да никада нисам очекивао да ће моја горе поменута библиограФска белешка моћи г. Срећковићу послужити као довољан повод не само да ме сматра као првога који је похвалио његово дело, него још да то отворено штампом на видик износи. Јесте, до душе, она балешка написана тоном умереним и спокојним, у њој се писцу ништа оштро нити иориче нити осуђује, као што је то чинила према књизи његовој српска (и то баш најиаучнија) критика, на прилику пером познатога српског научника архимандрита Илариона Руварца. Али има доста простора међу уздржљивим и умереним тоном и међу похвалама. Ја сам се изјаснио са саучешћем према мисли г. Срећковића да напише потпуну критичну историју свога народа, нружно сам прст и на познате његове заслуге у српској књижевности, и казао сам за један одсек његове књиге (за посебну историју српских жупанија) да је до неке мере занимљив и самосталап. Ето свега што се у мојој реценсији писцу могло показати у неколико пријатно. У опште сам ја прву књигу нове историје српскога народа обележио као посао потпунце промашен. Ја сам забележио: како су непотпуно проучени најзнатнији извори и књижевност о томе предмету; како одсек српске историје, који се у књизи разматра, није изложен ни потанко ни тачно , ни онолико колико то баш допуштају иодаци и ресултати стечени у науци; како је начин његове Филолошке и историчне критпке крајње непоуздан; како је у књизи пуно Фантастичних и чудноватих претпоставака с којима писац рачуна као са суштом истином, и, на послетку, како је књига крајње тенденциозна. Своју библиограФСку белешку завршио сам речима, да »Историја српског народа® г. Срећковића може бити и корисна самом народу, али да је, у сваком случају, са свим ненаучна. Где ли је и у чему српски научник нашао за се похвалу? То ја никако не разумем, а још мање разумем шта је могло навести г. Срећковића, да на тако чудноват начин експлоатује и моју белешку и моје име баш на првој страни друге књиге своје „Исгорије.« Ова нова књига, покрај све величине својв, ничим не поправља утиска који је у научној кши-