Просветни гласник

794

КРИТИКА И ВИВЛИОГРАФПДД.

свет, покренут папом. Он се морао ио нужди задовољптп онпм што је задобио до 1350 г." Стр. 203. ,Нема никакве могућности прпзаати поход на Царнград за догађај исгоријски веран." Стр. 207. „Душану није нспадо за руком да освоји Царнград, иа и ннје то мо*ло бити. Претендентом на нрестонпцу света изпшла је грозна сила у лицу Турака-Османа, с којима се супарничити Срби нису били кадри". Стр. 208. „На тај начпн на место грчко-сраског царства, које би морало заменпти византмјску царевину, СтеФан Душан само је створио српско царство, у које су ушле многе грчке земље. Јединство (?) и цешна (?) иређашње Источне имперпје бнла је са свим иоткоиана. На балканском полуострву јавило се три царевпне: обеснажена Византија, слаба ну не лишена политичке важностп Бугарпја и моћна Србија" Стр. 209. „Створена Душаном држава је добила назив — сриско иарство , т. ј. прво место у њему морало је припадати Србпма. Ну да ли је у истини то место ирииадало Србнма, иа је ли и могло пима ирииадати? У колико је Душаном основана држава била словенска ? Шта је он урадио као словенски владалац? Како је он поњао исторпјске задатке, које му је ставио пређашњи жпвот срнског народа? У каквим се односима налазило српско царство премадругии државама полуострва?" — „С лаке руке достапоштованог словснског историка Раића, у српској историји утврђено је мњење и т. д. „тако, да је по летсЛем мњењу Душанова царевина обухватала готово читаво балканско полуострво. Ну такво мњење мора битп признато, да је основано „на историјском неразумевању Стр. 210. „Бугарија играла у XIII. в. „ ирву уло;у" „Бугарија ни чпм не показује да је зависила од Србије." [Срби јој дали цара Михаила, Константина Теха и Александра. Ја сам доказао, да нису Јеленина браћа били ни Јован, ни Богдан Холнварп. Он ту стару погрешку понавља и додаје још другу, ио којој долазак Душана на престо, женпдбу његову с Јеленом и прогонство Неде с децом из Бугарпје, приписује „знатниј сриско-бугарској аородици Гребострековича."? Стр. 214. „Како било да бидо, но је неоспорни Факт, да су Душан и Александар узајамно обвезани један другоме, што су сели на ирестоле"? Стр. 215. Наводи сведоџбу Растића, по којој је Александар молио Душана и за испуњење његове молбе обећао се постати васалом српског краља." „Л.укарић описује Александра „ч1ем то в род1е сербскаго губернатора или наместника в Бугарији." и т. д Разуме се, да су ове обе сведоџбе, по мњењу г. Флорпнскога, „веома сумњпве." За тпм вели: „да је све то аисолутно неверно." Пре је нападао Душана за увођење васалства, а овде вели: „На југо-словепеком истоку никада није било васалства." За Аукарића вели, да у њега пма мање критике, значп нешто мало више има Растић, алн п он да нема критике. За Лукарпћа вели, да поред драгоцених. извешћа саопшти.ва Ђ много заврзманих и глуиих факата. и Да управо и не вреди ништа Растпћева реченпца: соп рготевве (11 ГагК 1гЉц1:апо 11 ге§по Ви1§аго";

да у тпм извешћпма има једно глупо „обстојателство": зар је гоњење бугарског царевића и његове мајке било толико нужно Александру, да се он ради тога решио, да се одрекне самосталностн и да примн на себе тако ниске обвезе према влздаоцу, којп је по своме чипу — „краљ," стојао нпл:е Александра — „цара?" 1 ) [Ово прелазн у комедију]. Наравно, да Лукарпћ и Растпћ не говоре истину. Нико нема ни крптике, нп савесности. Што г. Флорински говорп о „ ниским " обвезама, оне нити су ниске, нитп високе, него кад је брлт погннулог бугарског владаоца прешао на српску страну, дпгао буну, нрогнао „царицу" и њену децу, прпродно је Александар 2 ) бпо напменован за губерпатора Бугарпје. С тога су на свом месту „извешћа" и Лукарића и Растића. Флорински не налазп ни једне сведоџбе, д-а, се бугарска војска натзила у „српским походима," а мало ниже каже: „да се у марпчкој бпци (1352) боре Бугари заједно са Србима противу Турака." За све оне друге наводе доста је напоменути, да су средњевековнн васали не само ковали новце, судпли, управљали, него су чак и ратовалп противу својих сизерена или међу собом, па су, на рачун непријатеља сизеренових, могли шприти своју васалну државу. Што се тиче брака Марије Палеологине и Александрова сипа, мп имамо фнкт , да је Душан израдио да се Оливерова кћер уда за млађег сина цара Кантакузена. Стр 228. Па ппак то нитта не смета г. Флоринскоме, да каже: „Александар је за жпвота Душанова био незавпсан владар као што је био и носле Душанове смртн. Душан није био и цар Булгармм". Што је Душан забранио Александру помагати Кантакузену, то је за то, што су били „сродници"!!? Плашио се Душап од „ јеретжа " да се зближи с Бугаријом?!? Што Душан забрањује Дубровчанима носити оружје „у Бугаре" то није за то, што би се они могли побунпти, него је ту нешто друго!! ? и т. д. Стр. 228. „Силни утицај Зааада, коме се потчинили Захумље и Босна, уносећи унутрашњи раздор у сло енско становништво тих области, утврдило је у њима и без тога „ирисуштп" им дух партикуларпзма." Српски северо-запад не само да се већ разлпковао од срнског југоистока у културном и религиозном смислу, него и изјављује тежњу да се издвоји од потоњег и да засебно живи. Но то издвајаље политичког бића није могло имати и сенке слободе или самосталног развића" и т. д. говорц онако, као кад би когод писао о руској „уделној" сисгеми ире освојења руских кнежевина Татарима, а у исто време мене напада што нисам писао засебно историју Боене, над „којом је тјаготело врховное владгпество угарскога краља одсудног браниоца интереса света латинско-католичког. Стр. 220. „Освојење или потчињење своме политичком уплпву и псточне половине балканског полуострва — ево шта су себп ставпли у затагак ') Вугари, за потлавара државе, био он каез, президент иди монарх, пемају друге реча, него „цар" (влададац). 2 ) Шоерћ. Оге§. IX. 13 , АА1$аг8ро$ г1Лг[фн о' тоо М^/агјЛо^ а8ебф18о$ ј