Просветни гласник

796

КРДТПКА П БИБДПОГРАФИЈА ј

царева с Османима дадие им могућности, да се непрекидио мешају и учествују у унутрашњим питањима.Визаптије. Међу тпм византијски су политичари, прииосећи Хришћане на жртву најмљеним османским ордвјама, с поносом хвалилп се уснеспма, какве су минутно имали од Османлпја, а Османи се мало иомало утврдише и населише у Малој Азнји, па се преселише и настанише у Европи, по саглашаиаау императора визаптпјских : „Дозваћу народе и онц ће ме прославитп" клицао је узуриатор (Ето ко је узуриатор, а не Душан), Јован Кант&кузен, радујући се што му Османи помажу, а Османи се увере, да могу не само аљачкати, но госаодарити, а, мало по мало, од савезника, постапу господарнма. Године 1361 освоје Еалипоље, заузму и Једрене. Византинци су мислили да ће научити Османе, да постану њихно оруђе. Нобеде Муратове јасно су казивале, да ће он поништити све соФистичке впзантијскепрепоне. Пошго је Мурат засео у Једрену , отпочне раздавати ззмље као „лене, л скланати јаничарске ордије и отворено утврђивати своје господлрство на териториЈИ визаншјској" и т. д. и т. д. „У самој Византијп створи се туркоФилска паргија, на сунрот којој поделе се Византиаци опет па две партије: словенску и латинску, Они, који су пре.тпостављалн помоћ Срба и Вугара наводилп су, да су то народи једноверни, да су суседи по месту и својима односима п да у опасности Византије виде п своју сопствену опасност. Ту мисао истакло је свештенство. Протпву тога су били виши сталежи, упознати с васалном Европом. Као космополите сгарали се да се здруже са латинском Европом у грађанскпм и духовним односима. Они су били противу балканских Сдовена тврдећи, да Словени радо хоће да се користе патњама Византије, мрзе

је, и решени су пре да и сами губе, тек нека Византија пострада; уз то су Словени сиромаси и нису навикнути на удаљена предузећа, а западњаци су богати, иредузимљиви; ритери теже да се прославе. Овп изображени Грци уводпли су Феу далну систечу и волелп су господарство папско. Год. 1370. ТуркоФпли су гледали да се корисге недаћом једне од ове друге две партије. Чак су гледали да предаду Турцима Царпград. Впзантинци су се падали, да мирно живе под окрпљем османског господства и гледајући равнодушно на турска оевојења, били су уверени, да њихни саможивни интересп неће пострадаги, него ће само бпти промењен назпв господарства. Такво „б^зверије" у сталноет своје отаџбине, скроз пронпкло у грудпма знатних Грка, награђених од сулгана, било је злогласни знак несрећних односа српских премл Внзантији. „Преценпв мњења те три партије, император Јован Палеолог рзшп, да се свима трима користи. Преко свештенства он утврди савез са Србпма, потврдив самосталност српске пагриаршије, под условом — вечног мира и узајамне иомоћи; преко ТуркоФила отпочне да води преговоре с Османима да остану на миру његове остале провинције; а у псто доба крене се на Занад, да, се потчини напи и да добпје заштпту. Пошто га у Венецији увреде, он пзгуби веру у Запад, и реши се да се преда туркоФплској партији. Победа ТуркоФпла донесе ногпбију Србима и унпштење утврђеног с њима савеза" н т. д. И овај је научењак писао о Јужним Словенима н то један највећи познавалац исторпје Византијске. Г. 1876. издао је расправу „Обт. участш Сербовг вт, нашихт. обш,ественихт> отношеп1нхБ." Још је веола знатан његов труд: „И зђ л^тописи наукн словлнскои."

VI. Превод и цреводилац критике „Пора нам1 > нерестатв 6нтб умними чужимч> умомт> и славннми чужом славого." Рус. Ист. Еарамзин.

Руски текст. .. .Е б етому менл облзнваготг столшо же обширннни обгемЂ, кнпги п важноств оппснваемаго вт. неп пер1ада сербскои истор1н, сколшо полемическш тонђ автора, направленнни противг мепн, п то обстоателвство, что знтителшал частв етои самон книги....

НоваковиЛев иревод. То сам дужан, једно због опшпрности књпге н знатности времена које се у њој описује, а друго и због полемпчког тона г. пнсца, који је наперен протпв мене, па и зато што је знатан део те исте књнге...

....Вг моеп критикћ п^тђ того р^зкаго осужден1ц и порпцан1Д автора, сђ какпмЂ встр^чена бнла его книга сербскои (напболЂв научнои) крнтикои — на пр. вђ статвлхЂ нзв^стнаго сербскаго ученаго арх. П. Гуварца. Геч „напболЂе" преводилац превео речма: ....Но о гђ сдержапости и умерености тона до похвнлђ еш,е далеко.,..

....У мојој критици писцу се ништа оштро нити норпче, нити осуђује, као што је чпнила према књпзи његовој српска (и то баш најнаучнија) критика на пр. пером познатог српског научннка арх. И. Гуварца. „И то баш најнаучнија.« ....Али има доста простора међу уздржљивим и умерепим тоном.и међу похвалама..,