Просветни гласник

књиже1ше овзнаве

797

... Л указалг. на нзв4стннл его заслуги вт> сербскоВ литератур^.... ....КакЂ веама неудачнуго работу. ИсторЈл государства Неманичеб, когоро0 онт. посвнтијђ иочти тислчу странидЂ, и но отпошенш кђ исгочникамЂ, и со сторони обадснешн отдћлвннхг ел епохг и лвленш обработана если и не ваолнЂ, то бол1зе или мен4е обстолтелшо нредшествениками новаго сербскаго истор10граФа.... Можно било думап, что онђ если не даств самостолтелвно ио источникамг обработаннаго очерка исторш сербскаго королевства и царства, то ио краннеи м^р^ нредставитг, полнвј И, хорош1и снодђ всего сдћланнаго вђ етои области другими ученими.

Писац каже: „могло се мислити", а иреводилац опет вели: „право је било мпслити", а ја кажем: може г. Флорински што год хоће мислити, и г. НоваковиК тврдити да је „право бпло" мислити, да ћу ја писатп „свод", али ја нпсам хтео понављати посао нашег Рајића. и остављати на „благоразумије читатеља", који ништа не знају, да бирају шта се коме допада. Наравно, онда би преспокојпо преписао из г. Новаковића, да је Лесковац — Глубочица, а пз г. Флорпнског да је Душан „мечтателв и узурпатор", да је Мплутин „грозни" „сластољубац и многоженац", и да би Душаи водао, као какав Чоњага, турске орде по свету и т. д. Како је дошао писац на ту мисао, шта сам ја морао радити, не знам; али да је „право било" да ја тако радпм, ....Болгшал частв еп страннцЂ представллетг пересказЂ и извлечешд изг т ^ хђ или другихт. источниковт., бнвшихг у него подђ рукои, или же алохум неудачнуп комаилацгм готовихг чужихг изслЂдовангп.... — „Г. Срећковић находитсл подб силбишмђ вл1ап1емЂ т. назв. жиил сербскихг кралеи, котор&п дЂпствителшо составлжотг главнип исгочнико длл даннаго иергода....

Реченпца г. Флоринскога тврди, да су за време првог периода „дсјствително «житнја краљева главни извор за то време, а г. преводилац вели, прптпслв га животп краљева. Да се г. Флор. у своме делу Пошггно, что прп такомт> отнотпенш кђ источникамЂ и лнтератур^ предмета г. Срећ. не могђ внести полнотбт , точпости и обстолтелвности вђ изложенш давнаго отд4ла своеи истор1и, а напротивђ допустилЂ вђ немЂ цЂлип рндг всевозможнихг ошибокг, неиравилшихг толкованш фактовг и страниихг сужденш и карактерискихг.

Поред тога, тто сам навео овај уломак, напоменућу, да пзречену мпсао није потврдно наводима из књиге, нити један пример као доказ навео. Само се позвао на бугарофооство и навео стр. 61,

....Пружио сам прст и на познате његове заслуге у српској књпжевности... .. .Као иосао потпунце иромашен. Претходници новога српскога историограФа обрадили су псторију државе Неманића, којој је он посветио готово хиљаду страна и што се тиче извора и што се тиче објашњења њених поједивнх епоха п појава, ако и не иотауно али са више или мање иотанкости.... Право је било мислити, да ће он барем у једно сабратп, и лепо у целини изложптп све оно што су други научннци на том пољу пре њега урадили, ако му књига не би била нацрт историје српскога краљевстна и царства, израђен самосталао но изворима.

може рећи човек, који самостално није радио. Ја тако Ш1ти сам хтео, нити ћу радпти. Ја сам дао књигу и још напред казао (у приступу): „употребио сам све изворе, који су шнесени на јавност; али морам рећи, да смо врло оскудни у нсторијскпм пзворима, јер је петвековно ропство многе наше изворе сатарпло и уништило. ,,Нема без иогрешке човекове рукотворине. За то Ку радо иримити све исаравке, које би научноисторијска критика пзнсла Писац критике прпча, шта сам требао радити, иревод 'Алац, шта је право било да радим ; ади не казују, где је што погрешно речепо, а како би требало. Да сам напнсао „свод" онда бн обојица реклп, да то није нпкакав рад и имали бп право. На странама њеопм махом чптате приповетку или пзвод пз онога што вели овај илп онај извор, који му се при руци десио, или јадну, промашену компилацију готових туђих истраживања.

— „Тако названи жнвотп српских краљева просто су притисли г. Срећковпћа; они су му за тај период времена гдавнп извор....

служпо житијама, упућујем читаоца на стр. 40, 41, 42, 48, 44, 45, 46, 52, 5:3 и т. д. Јужаи Словени и Вп.зантија.

При такој дружби с изворима и књижевношћу свога предиета, лако је разумети што г. Срећ. у излагању иоменутог одсека своје псторије нпје могао да постигне ни потпупости, ни тачностн, ни потанкости, и што је напротпв, тај одсек ирзиунио(?) чнтавом врстом свакојаких погрешака, неправилнпх тумачења, чудноватих оцена и карактеристпка.

194 и 279. Ја сам те цитате навео. По ова три наведепа цнтата, треба ценнти и остале. Достаје. Мени остаје да кажем неколако рсчп како о писму преводиоца, тако ц о самоме преводиоцу. Што.се