Просветни гласник

806

КРИТИКА. И БИБДИОГРЛФИЈД

гађања или хипотезе о вероватном распореду чланака. Рећи ма шта одређено о овом питању, било је немогуће, а то само за го, што самосталног система законик, као што ћемо мало час видети, заиста и није имао. Ове ове тешкоће, које горе поменусмо, отклањују се, кад се мало прошири поглед на предмет који испитујемо. И оида очигледна непотпуност Душанова законика, па и његова чудновата безсистематност, постаће потпуно јасном, ако се почне изучавати Душанов законик не као самосталан споменик, већ у свези са скраћеном Оинтагмом, и ако се у одређивању узајамних односа оба споменика стане на гледиште које смо горе показали, то ће се најпосле доћи до истине, која је потврђена како рукоиисима, тако и анализом садржине оба законика, Властарева и Душанова. Овај други од њих што нзгледа непотпун и у одломцима, престаје да изгледа такав, ако се на њега гледа као на један одељак законодавног зборника, чију главну основу сачињава прерада рада М. Властара, И заиста, разматрајући оба споменика наћи ћемо ово: 1. Закони и чланци једнога не стоје ни у каквој нротивности са законима и чланцима другога; 2. Скраћена Оинтагма садржи нарочито опште законе, који се тичу црквеног, грађанскога права и процеса; а законик Душанов напротив садржи у главноме законе посебне, и локално српског постанка 3. Чланци законика Душанова а нарочито они (доста многобројни), које треба сматрати као наредбе самога цара, створени за одржавање поретка и заштите у држави — или допуњују одговарајуће законе у Синтагми. или се тичу оних појава и страна српскога живота, о којима није могло бити речи у кодексу византиских закона. На основу тога Душанов законик је само допуна скраћене Синтагме, а оба споменика, уједно узета, сачињавају једну прикладну и хармоничну целину. Кад се оба ова споменика узму уједно, онда ћемо заиста добити достл, потпун и тачан зборник грчког римског права не само прилагођен условима српског државног и народног живота, но и попуњен додацима, који су могли понићи само на српском земљишту, нарочито из обичајног права и пређе изданим српским законима. Држећи се тога гледишта на узајамне односе оба споменика, можемо потпуно схватити, што многн основни закони из разних грана права, као н. пр. закон о браку, о разводу, о наследству, о миразу, о преимућству црквене и патријаршиске власти, о куповини и продаји, 6 залози и дужницима, о сведочењу по судовима, о казнама за такве преступе као што је државпа издаја, устанак против власти, убиство деце, гажење заклетве, грађевпнски закон

и многи други закони — одсуствују Душановом законику, само услед тога, што су већ изложени у преради византиског законика за употребу у српском царству. С друге стране нама је потпуно јасно, да се у Душановом законику говори нарочито о властели и духовницима, о меропсима и себрима, о црквеним људима и отроцима, о баштини и пронији, о суду и пороти, о соћу и царини и другим локалним појавама правничког живота Срба, а то за то, што је по својој битности законик и био назначен да обухвати, ако не баш искључиво, а оно у главном ове локалне и карактеристичие појаве. При његовом издању, његови законодавци и нису могли имати у виду други циљ до тај: да попуне скраћену Синтагму у свим оним одељцима, где се није могло због особине српскога живота и српске државе, подударити са нормом византиског права. Последње у самој својој битној основи у српском царству и могло је имати значење стварнога права. Правилност горе изнесеног гледишта и објашњења односно непотпуности Душанова законика може се јасно оверити при разматрању другога питања — о бесистемности споменика. Рекао слм већ да Душанов законик не представља никакав самосталан систем. У распореду материјала видимо, да Душанов законик јако зависи баш од Оинтагме, где је он сматран као допуна законика. При иоређењу оба споменика, долази се до таквог мишљења, као да је Оинтагма била образац за Душанов законик. У последњем споменику чланци и закони су стављени у такав ред, као да су служили као допуне закона изложених у Синтагми. Па разуме се, да при таквим приликама и састављање споменика није могло имати одређена система. До неког степена и опажа се јединство чланака, како по избору тако и по садржини, и то у оним деловима споменика, где долазе прави српски закони не ради простог објашњења и допуне сличних византиских закона, већ где се односе непосредно на услове локалног живота, локалног бића, којих се са свим не дочиче византиски законик, ту су, тако рећи, унесени потпуни одељци српског обичајног и писаног права. Кад би пам била позната првобитна редакција Душанова законика у оном облику у каквим је она била састављена и примљена на сабору 1349. године, то би распоред материјала у тој редакцији био са свим онакав, какав и у Синтагми. Али како првобитна редакција саоменика до нас није дошла, а ми знамо само за ширу редакцију, допуњену законнма и заповестима царским изданим између 1349. и 1353. године, то, разуме се, да потпуна паралела између два законика у даннм односима немогућа је. Па ипак, не гледећи на то, не