Просветни гласник

90*

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

699

њушке II бича, тако исто нису добре. За сдику од фењера узета је слика „Фоноса", која је само некој деди варошкој познлта. Сдику од диње неће деца тако исто разумети, а пи слику од цркве и џиде. Најзад из узрока, што је писац хтео свуда да остане досдедан начеду, да сдика наликује на сдово, а и сдово на сдпку, исиада су му нека сдова сувише ситна, док су остада врдо крупна. Ситна су сдова: е, б и џ. Из истог узрока сдова к и ф нису рукописна, већ више курзивна, а то се исто може рећн и за сдова в и з. Из ове досадање аналпзе јаспо се види, да замисао, да слика наличи на слово, није могуће извести до краја. Моје је мишљење, да бн први део Вуквара требадо овако удесиги : Овога начеда, да сдика цодсећа на обдик сдова, треба се држати само код оних сдова, код којих је то могуће извести са свим очигдедно и без натезања. И та сдова нека дођу као арва сдова, без ведиког обзира на то, хоће ди она бпти „лака" иди „тешка" за писање. Кад се деца у приаравном деду, пре по што се почне право писање и чнтање, ревносно вежбају у шарању и цртању, неће им доцније бнтк ни једно слово сувише тешко. Док се нређу та сдова, деца ће се већ придично извежбати да везују једно за друго слику слова (видни знак) и слику гласа (сдушни знак). И тада ба без сметње могда доћн друга сдова где сдике само у неколипо подсећају на обдик слова. Кад се и та сдова пређу, дечијн ће се мозак довољно извежбати, да везује сдово и гдас једно за друго, тако, да сад неће бити ни мадо нужно, да обдик сдике нодсећа на облик сдова. И тада могу доћи она сдова, за које је тешко наћи сдику налик на њих, а која значи опет реч, која се почпње дотичпим сдовом. За посдедња сдоватребадо би изоставити сваку сдику. На овај начин би се избегдо свако натезање и неприродност, којих је у овом Буквару много. Ади још већа би добит од тога бида та, што би се тим задовољно најзначајнијп закон васнитни закон о иоступности. Овим бн се начином деца поступно водила од очигледнога ка иеочигдеднијем, и од лакшега к тежем. Из свега досадањега нзлази овај општи закључак : Писац је изабрао узорито начело за арераду арвог дела свог Буквара, али га није узорито и извео до краја — а то оает с тога, што га тако није ни могуИе извести За то треба овај део Буквара арерадити на другом начелу, ао ком га је могуКе млого боље удесити. 2, О реду слова и нормалним речима. Ред сдова је у овом, прерађенон Буквару, остао у гдавноме исти, као и у пређашњем издању, само је прн крају нешто мадо измењен. Овај ред има својих добрих и својих рђавих страна Добра му је страна та, што је удешено, да не иду једна за другпма сдична сдова (као: д—љ, н—њ, и — п—т, ц—џ, и т. д.). Ово је добро с тога,

што се сдично једпо с другим лако сиаја у души, те се посде не разликује јасно једно од другога, но се ствара збрка. Много је боље, кад се од сдичних ствари једна научи раније, па друга дође тек кад се опа прва са свим утврднла и постала течна. На тај пачин је удешен ред сдова у овом прерађеном Буквару. Изузетак је учињен само на три месга, код слова: а и т, љ и њ, п Л и која иду једна за другим. Из истог разлога не налазим да је погрешно нп то, што нису потпуно постунио поређана слова по лакоћи и тежипи облика. Рђава иак страна овога реда слова у Буквару је та, што самогласници додазе сразмерпо доцкан. Тако, по што је о дошдо на прво место, а је чак на шестом, у на једанаестом, ( р на тринаестом), е на чегрнаестом, а и на шеснаестом месту. Ово је веома отежало избор тако званих нормаднпх речи, а тако исто и удешавање текста испод сдова. Из тог узрока ушло је у текст врло много рогобатнпх н речи и реченица. Јер заиста је тешко наћи довољно згоднпх и разумљивих речп у којима ће на пр. бпти с, н, а, т, а само са самогласником о, и т. д. — На овај начин је отежан и учитељев рад, који мора да изналази згодне речи за писање, радп дечије вежбе. Моје је мишљење, да би много боље бидо, кад је на ирвом месту један самогласнпк, да други дође одмах на треће место, трећи самогласник на пето место и т. д. Тако би се до осмог шш девегог слона изучиди сви самогласници, а то бн много олакшадо и удешавање Буквара, и учење читања и писања. — У старијем. Вукићевићевом, Буквару, бнло је на првом месту о, на другом с, на трећем н а на четвртом, петом и шестом самогласници: е, и, а. С тога је и текст у Вукићевићевом Буквару депши. Даље, овај неподесан ред сдова узрок је, те су слике и нормалне речи често незгодне. Тако су незгодне: сдика носа, јер је деци од 6 година неразумљииа, а уз нос још иде и око; сдика тоиа, јер је многој п многој сеоској деци, која живе даље од друмова, потпуно неиозната ствар, коју сднка значи; и за слику ласте деца ће рећи „тица" а тиме је већ цељ премашена; пи слика „оса" није згодна, јер је у народу течан израз „ осица ", а реч „ос" често је и одраслима са свим непозната, те је на тај начин и ту слика иромашила своју цељ. Менп се чини, да је много боље, да прво сдово буде без текста, а само са сдиком, на пр.: сдика обруча и слово о. Друго слово нека буде на пр. с уз слику од сраа, и ту нек дође у текст само реч со. Уз треће сдово већ може доћи у текст неколико речи, а уз четврто ће их бити више и т. д. Даље незгодна је нормална реч ат за слово а. Незгодна је прво за то, што је туђа, друго за то што је и ретка и деци I раз. непозпата, и треће ■за то, што ће деца за сдику говоригп „коњ", а тим је опет промашена постављена цељ Исто тако ни сдика штааа за слово ш, пије најбоље изабрана. Има ведиких крајева, где нико не каже „штап", но „мачуга". Ту ће онда нормална реч бити деци непозната, и опет је главна цељ промашена.