Просветни гласник

706

РАДЊА ГЛАПНОГА ПРОСВЕТИОГ САВЕТА

диним и црквеним наменио оним, који представљају школску и црквену власт у земљи. Кака места може то имати у чнтанци? Писци су узеди из Милићевићевих дела још п два чланка, која не ће бити подесна за читанку. То су члаици: „У кући иа селу" и „Бадњи дан." Први је писан за учене људе, који не знају како је на селу, и није за децу у опште, а најмање сеоску. Нп други није згодан. Ако би се хтело овако што изнети, могао се изабрати који потпунији опис из крајева, где су се старински обичаји божићни још јаче сачувалп. Могла је изостати и прича о јунаштву „Миладина Љубичића, заставнпка ваљевскога." Да је ово проста прича, могла би се за невољу и проиустити; ну Миладип је жпв човек и данас, а о његовом јуначком делу слабо је што позаато и његовој најближој околпни. То јунаштво и саио по себи (изнео је из боја заставу п предао је другоме) и по томе није заслужило, да се и у чггганкама спомиње. Нарочито се треба још сетитп и познатога јунаштва Катанићевау преотимању заставе. И прича „Истрајност побеђује" није без замерке. Она казује, како је један цар научпо од паука да и једанаести пут нападне на непрнјатеља и да га тад на послетку победи. Недостатак јој је, што се не види, за што то цар напада; рекло би се да напада само да сатре непријатеља. Истрајност у одбрани, у добром раду, у борби за ослобођење свога народа, у послу којим ће се учинити добро себи и другима — назпва се врлином. Истрајност противна тој не може се препоручити у школи. — „Цар и старац" није добра приповечица. Сађење дрвета није така реткост, да за то цареви дају по сто дуката Осим тога прича представља и цареве малко чудновато — И чланак „Карађорђе" није без педостатка. То је управ карактеристика јунакова; али нема у ње спомена дела, из којих би се видела велпчина Карађорђева, већ преобдађују апстракције. Како се ту гомори видп се из реченице: „Небо му је било покривало, земља постеља, бпсахе подглавље, а љубав к роду своме сан, који га је крепио." Од тринаест басана једва би подовина поднеда за читанке. Има много једријих басана но што је на пример она, где се „Коњ и магарац" нрепиру о томе, која је храна најгора, па коњ веди: бобова слама, а магарац: иразне јасле. Друга опет „Не прти што ие можеш понети" није особито срочена, и поука се доста с натегом изводи, те ће је, мисдимо, и деца теже извести, а то у басви не би смело бпти. Избацили бисмо и баспу „Вук и магарац" због неподеснога завршетка. Ту је вук, пошто је нешто насео, „наслутио," како би рекде бабе, себи здо, јер је стао мудровати: „— Е сад сам заслужио да ме неко измери од главе до ие1е! Таман што он то изговори, а чобанин се један од некуд прикраде па га својом батином што игда може пзмери баш од главе до пете и т. д." — Има много лепших игара за децу но што су „Крадене јабуке" од В. Врчевића, која се игра у друштву одрасдих. За децу су много боље игре, које су везане с кретањем. У овој би игри бидо рђаво, да се ономе, ко изгуби, вежу

очи па „да му се убаца у уста лоптица од хлеба или зсмље и тако даље." У „народнпм причама" једној је („Госиодар и слуга" 1 ) сва садржпна у овоме: како је газда послао сдугу да коси, а овај отишао па се извалио у хдад; газда дошао и затекао га па га добро излеиао, а слуга пита: — За што ме бпјеш, кад ти ништа нисам радпо? — Баш за то, што ниси радио, одговара газда и „прича" се свршава. Тако су мршаве и ове: „Стар у младостп, трп и седам пази!" „Ох попе, зао ти запис!" „Каш' на раме мужу!" У овој је причи неприродно, да муж до пусти жени иеродници, да толико ленује, док не оболи, а после да збија читав ноз комедпја са њом. Прича има истипа добру тенденцију, алп ће деци биги непријатна она оштрина хумора, који кроз њу веје. На послегку је мадо незгодно износити деци, како муж меће голу жену у чабар и на колима носи мајци (кад се тако воза, жена пева: „Тичићи ђаволичпћи, не треспте иње на голотиње"). Опет приче „Медвед, свиња и лпсица" и „Јарац живодерац" изоставпди бисмо, јер су само машти за забаву, а кад можемо бирати између такпх комада и других, у којпх поред забаве машти има и поуке, мислимо, да се није тешко одлучнти. Прича „Шго год ко чини све себи" сувпше је драстична својим завршетком. У деце ће се бунити осећање нравде, да дете није криво и да је неправедно умрло, што му је мајка хтела отроватн другога. Овога има п у причп „Светитељ Илија на небу," а и у умегној приповеци „Кажњена неиосдушност." Друга опет, иначе лена, прича „Милостива снаха и немилостива свекрва" пада на једном месту у другу крајност; болећпвост иде до разнежености. Ту се приповеда за ту милостиву снаху: „Где би год видела рупицу на путу, одмах би рекла: „Овде мора бити каква бубица, пак би јој усула млека." И загонеткама, које су писци одабрали за чптанку, имало би се шта замерити. Сноменућемо само једну, о „дрењннама и дрену," јер је неодређена. Она гласи: „Сви царићи у црвену, сам цар у зелену." Зар ово не би могдо зиачити и вишњу, трешњу и још другу коју воћку? Међу песмама има их просто дељаних. У једиој стоји: „Боже неба са висппа, Ево данак осван'о је, Тн помозп те учини, Да осване чедо тоје " У другој стоји: слава Богу, што дУ кошницу сииа сат ," и то само за то, да изађе слнчно са „Он одева зрном влат." У „Саветима" стоји: „Тешко сваком ко у нужди, Сам се собом бочи!" тедаизађе слично са „Пријатеља ако нађеш, Чувај као очи." И „Песма о Максиму" могла би пзостати, јер н е иде у збиљу но у шалу. У њој се налазе и оваке ствари: „У ковчегу лажди пажди