Просветни гласник

728

наука и

настава

1842. у додатку «Србских Новина" бр. 35. — У 36. опет (1 Разговор два Србина, (Драгутина и Милутина)" у Београду. Потписао се Ч а. — У 43. броју је (( ЧеститанЂ Кур6ан : -баирама Мусса Паши :Ш1. сочишо Симеонг МилутиновићЂ С. в У овој песми, а у сваком стиху по које је слово аотлично" (курсивно), те када се само она прочитају, излази: Честит' бабрам свем исламу, слава цару, ал' Осману! 0 Азрети Мевлано, теб' е ово сп^вано ! !! А минђ . Буди ! буди ! буди!" — (( Шсна уставовачка" од 20 стихова, коју је спевао у Видину 5. маја 1841., штампана је у 46. броју. Иза свака два стиха припев је: «Аха, ха! Охо, хо! Ехе, хе! Сложна момчадјо, браћо Србадш , божк челндјо." За себе су пак штампане : Други (1 Васкрс устава и народње иравде у Србији," спеван и штампан у Београду. и Аманет Кара-Ђорђа на Делиграду" и « Глис Народа Србског о избору и потврђењу Александра Кара-Ђорђевића за књаза Србије" (82. стр. на 8-ни) такођер су изишле у Србији. Од других песама исте је године штампао : а 11оздравлд славенскоп браћи Словацима» у Голубици IV (стр. 120—121). Ова је песма нађена крај других у хартијама пок. Лукијана Мушицког, те штампана по ново у Јавору за 1885. год. бр. 28. Она је песма од пет строоа, свака по четири стиха; (1 Трговачко кнаштво од 26. стихова у Срб. Новинама бр. 48. У овим је новинама, а у бројевима 48—51. штампао (( 11оучителна изреченгл ( изђ Серб1ннке) без икаких објашњења. — У «Серб. народном листу" бр. 46. штампано је у 8 стихова под називом аПоучителна изреченгл п . У засебној књижици изишао му је, а без натписна листа, и Србинг На крају ставио је: «У Земуну 20. Јулија 1842. године на дар и поклон Српском живоме Уставу т. ј. г. Кости Томићу Радиславл>еву, својему пријатељу, сочинио је ово Симеон Милутиновић Сарајлија". Овакав завршетак завео је К. Ненадовића, а по том и Стеву Павловића, да и ово уврсте у низ политичких песама, камо му није место, јер у овој песми опева Спиру Гопчевића и то овако : (Насгавиће се)

ВАСПИТАЊЕ ИЛИ ДИСЦИЛЛИНА? од ј^ВЕТ. рГ. ЈЗИМЈИЋА (наставак) Ну, највеће зло, што је изашло из овакога одношаја између школе и државе, било је от^ђивање школе од друштва и породице; оно је највише допринело, да се, мало час поменуте, штетне последице онако видне покажу. Као и све у бирокрагској држави, тако је и школа врло мало или никако одговарала потребама самога друштва у коме је ; као и све остале установе, што чине бирократску државну машину, и школа је имала свој нарочити задатак, који није био изведен према захтевима /фуштвених потреба; као и свима тако је и школи немио био глас јавнооти и утицаји из друштва и породице, од којих се она старала сачувати своје питомце. Одовуд је произашло, «да је школа била увек и свуда, како вели Писарев, најтврђи и најнепристраснији заклон свих могућних традиција и заблуда, које су сметале друштву, да мисли и живи према захтевима својих истинских потреба. Сви чланови друштва, који бране, искрено или иритворно, традиције и предрасуде, чувају школу од утицаја нових идеја тако брижљиво, као што стара дојиља чува својега питомца од злих очију. Сви приврженици укорењених традиција и заблуда, појимају не може бити боље, да ће нова мисао, само ако продре у школу и успе у њој се утврдити, после 20—30 година , а можда и раније, захватити својим утицајем све животне функције и тежње у друштву". 1 ). У овоме је много истине, а у тој се истини крије објашњење аномалији, по којој се школа, у место да тражи и нађе себи у породици потпору у вршењу нарочито свбга васпитнога задатка, ограђује од њезина мешања и утицаја, па, шта више, тера тако далеко, да прописује. ученицима, како да се понашају у самој породици. Да ли је ово потпомогло узајмицу, која треба да се одржава између породице и школе ? А таква се узајмица мора одржавати, ако се правилно схвата одношај школе прзма породици и задатак њезин у друштву.

') Писарев, Сочинеш« V, 111—112.