Просветни гласник

васпитањб пли дисцпплина

729

(( У средњу школу, говори Стојунин, долазе деца из породице у другом периоду свога живота. У овом се периоду наставља физичко развиће и иочиње преоблађивати развиће умно, образовање идеја и виших нојмоза. Задатак је школин да помаже томе развићу разјашњавањем и разређивачЈвм појмова помоћу наука, подстичући у једно исто време и моралне силе истини, правди, добру и лепоме. Школа не сме занемаривати ту своју задаћу и треба да има у впду, да је она у овоме ггослу само помоћница породици, која не располаже свима средствима, потребним за даље правилно и многострано развиће дегиње. У њој се оно развијало под утисцима свега, што га је V животу окружавало; утисци су прелазили код њега у представе, претварали се у осећања, која су га унућивала у његовим поступцима; сабрало се у њега доста представа, али се оне нису још сложиле у одређене, јасне појмове, није се, према томе, створила ни јасна свеза међу њима, па, на послетку, ни свесно логично мишљење; оно још не помаже осећању, које лако води и добру и злу. У даљем психичком процесу, баш ради правилнијега, лакшега и постуинога вршења његова, неонходна је већ помоћ људи, који би се умели користити тим сабраним материјалом у души детињој. добавити му то, што му недостаје, па да се разјасни овај илн онај појам, и за тим, саошнтавајући му научне истине помоћу посматрања и опита, постуино га водити појмовима општијим и апстрактнијим Овај главни посао узима на себе школа; али, баш ради самога овога посла, школи није нужда одузимати од породице њена права и уклањати њен утицај; на против, овај утицај, као и утицај живота, не престаје имати васпитни значај. Одавде се впди, да ми имамо на уму ону децу, која нису принуђена напуштати своје породице и ићи У разне пансионе, где их васпитавају туђи им л>уди. у нас је од давних времена у обичају такво пансионатско васпитавање поглавито у привилегованим редовима друштвеним. Сама је држава, шта више, узимала на себе васпитавање деце, од које су се, за то време, њихове породице морале отказивати. Овде, разуме се, није ни могло бити речи о свезипородицесашколом. Породица је остала на страни, а дете је иросвктви глАоиик 1892.

било у потпуној власти пансионских или школских васпитача. Али, са педагошкога гледшнта, такво васпитање не треба желети. Њега може оправдати само неопходност. У наше пак време, кад се школе распростиру по целој руској земљи, када се готово у свакој породици почиње увиђати неопходност слати своју децу у школу — јавља се и права потреба рашчистити питање о односу породице према школи или, боље, о њихову узајамном одношају. ( ,Ма да су, покрај државних пансиона, у нас биле и од пређе школе, у које су долази.ш ученици са стране, који су живели у својим породицама, опет је и у њима преоблађивао ноглед који и у првима — као да су државне школе Филантропски заводи, ради којих треба само хвалити Бога што их има; ако се коме не допадају, нико га и не нагони да се користи њима; свето место никад није иусто. Одавде се и развио сасвим непедагошки одношај међу школом и ^породицом. Родитељи су навикли гледати на школске педагоге као и на остало чиновништво, коме нису потребни ничији савети са стране. Они су се могли (и могу) јављати у школи само као покории молиоци, а показивати какве било претензије допуштало се само лицу, које је заузимало какво видно место у државној служби. Сви остали су се бојали, да својим захтевима не навуку гњев школске управе и на себе и на своју децу у заводу. Бивало је и таквих наставника, који су се машали и саме породице, дајући ученицима упутства, како да проводе време у домаћем кругу, хотећи зар, на тај начин, сачувати ученика од утицаја рођене му породице. Још бисмо се и могли помирити са овим крајностима, кад би само оне водиле правим цељима моралнога васпитања. У самој пак ствари, тежећи да члана породице доведу у положај простога пансионера, оне су нодривале природне узајамне одношаје међу њима и постављале породицу у лажан положај према своме члану. Због тога се ни у породици ни у школи није јасно увиђало, да они укунно и заједнички врше један исти иосао и то такав, коме њихова размирица, овако или онако, наноси несумњиву штету. У нас је породица насилно потчињена школи, школа је ван контроле иородичне, а ученик мора да стоји међу њима 94