Просветни гласник

730

НАУКА И

НАСТАВА

у положају до крајности неодређеном и чеото двосмисленом. С једне стране слуша у својој породици по школу непријатне оцене, с друге стране у школи треба да се покорава наредбама, које не одобрава породица, али о њима не казује школи свога мишљења. Породица налази у школи разне неправде, али у место да о њима каже што мисли, она ћути од страха за свога члана, који се у њој учи и, у исто време, уверава га да трпељиво сноси неправде, да се не би изложио каквој било казни. Где је ту морални утицај ? Зар се овим не привикава млада природа обмани, зар се не уверава да је корисно — угађати и нашим и вашим ? Никада овога не може бити, чим се међу школом и нородицом заведу правилни одношаји. Школа је дужна тражити себи помоћи у породици, припитивати је за савет, саслушавати њезине захтеве; а породица је дужна гледати на школу као на своју помоћницу у послу, који је њој најпречи, али који она сама не може извршити. Отуда су оне дужне признати једна другој, да су им права подједнака". 1 ). Ми налазимо, да се не би могла боље одредити узајамност између школе и породице, него што је то показао Стојунин у редовима, што их у оволикој опширносги исиисасмо. У њима није само теоријски изведен закључак на основу чистога размишљања о питању, какав треба да је одношај између школе и породице, него закључак, на који наводи размишљање о појавама, што се могу свакога дана видети у друштву, у коме је школа у потпуној зависности од државе. А то није само у Русији него готово у целом свету, и овај је недостатак један општи недостатак данашње системе школовања. Шведска и Норвешка су земље чувене у свету са својих школа, како основних тако и средњих, и своје школске организације, па и у њима није без оваких жалосних појава незадовољства не само са системом, него и са правцем унутрашњега рада и васпитања. Коме треба за ово доказа, упућујемо га на познатога романсијера Александра Киланда, који је у своме роману «ОШ в , кичицом првокласнога уметЧ Стојунин, Педагогичесв1а сочинен^л, стр. 364--67.

ника насликао низ штетних последица појава, о којима до сада говорисмо. Отров је, по Киланду. у средњој школи класична система, рђаво схваћена дисциплина без правога васпитања и отуђивање школе од породице и друштва; тај се отров из школе расиростире но свему друштву, а разносе га по њему ученици, које школа није сиремала за прави, истински живот у друштву, те, ступајући у њ, наилазе на разне нрепреке и, не умејући их савладати, излажу се неирестаној борби без изгледа на победу, тс на послетку нропадају. У овоме роману има неколико дивно изведених типова, који су резултат овакога школовања и пуно страница, које би нам могле, својим уметнички верно насликаним нриликама школским. дати потврду довде излаганим мислима, да нам је чисто жао, што смо принуђени одузети себи то задовољство да их овде иснишемо. Упућујући на овај роман, ми се, за овај мах, задовољавамо тврђењем, да нам и он пружа један доказ више о важности појава о којима говоримо и о истинитости поставке, да ове појаве морају бити подједнако жалосне свуда, где им је један исти извор — свемоћ државе, која води за собом дисциплину са учењем о безусловној послушности, иревагу интелектуалнога образовања над моралним васпитањем на штету и ума и морала, и отуђеност школе од друштва и породице. Колика је, на нример — да идемо даље за нримерима — ова отуђеност у Француским школама, како мало учешћа имају Французи у судбини школе и раду и васпитању своје деце, лепо нам казује познати нублициста француски, Каои1 Ргагу, чије је име познато и ван граница његове отаџбине. „Могу се званични нрограми из основа изменити тако карактерише К. Ргагу одношај родитеља ирема школи — па инак родитељи не ће ни речи рећи иоводом тога. Књижевност или наука, живи или мртви језици. историја или математика, све је то њима све једно, јер се, било на овај било на онај начин, долази до титула и динлома, стиче уважење и љубав наставника и — ништа више. То је све што се њих тиче. Изузевши професоре : где се може наћи тај отац, који је сачувао, па још и умножио, своје школске књиге; који се нрихватао да их поново прочитава; који би својим рође-