Просветни гласник

ВАСПИТАЊЕ ПДИ ДНСЦИПЛИНА

731

ним примером показао, да тесна веза везује израђена човека за младићске му студије? Говори се, истина, да је средн.а школа нрипрема за живот, али како ? Дисцинлином и приморавањем, кажњавањем и награђивањем, а не самим студијама „Изгледа као да је гимназиста, у једно исто време, и војник и чиновник. Он се управља према правмлима, носи униФорму, саставни је део оне машине, којој је министар механичар ; он се нокорава и слуша, не разумевајући корист од својих напора и својега рада. Његов се ум креће у прописаним границама; у њима он вежба и свој мозак Привикавају га да седи на часу у разреду као чиновник у канцеларији, не толико да врши извесну дужност, колико тек да се зна да је ту на месту, да убија време у Формалностима, у прашљивим, непотребним актима и хартијама, претпостављајући иисмо духу, облик садржини и плашећи се непрестано ( ,иретпостављених. и Улицејује, у исто време, понешто од касарне, понешто из министарства: на касарну личи својим сиољњим, телесним животом, из министарства добија упутства за живот умни. У њему царује традиција страшна, неразјашњива. У њему се влада по утврђеним принципима, који могу бити и апсурдни, јер се о њима ретко дискутује, као да и не подлеже јавној дискусији. У њему је латински језик главни иредмет учења, као што су у прописаним правилима утврђени основи администрацији и дисциплини без икаква обзира на интересе и ученика и целе земље.» ') Немамо разлога не поклонити потпуну веру тврђењима једнога тако познатога радника и одушевљенога патриоге, какав бејаше у животу и раду К. Ргагу. У осталом ми ово можемо учинити у толико нре, што смо у њима нашли само потврду горе изложеним погледима, из којих она, са свим природно, истичу. Имајући на уму ове погледе, а знајући опет да и Германија, покрај све славе са својих добро уређених средњих школа, у погледу одношаја државе према школама не стоји другчије. могли бисмо, готово са поузданошћу, а рпоп тврдити, да ни у њој није боље него ли у осталим странама. Али нама није иотребно да оваквим тврђењима прибегавамо, а нарочито не данас, кад су ') К. Ргагу, ор. с 11, стр. 23—24.

појаве што изазивљу незадовољство противу средњих школа баш у Германији избиле тако снажно на површину, да их није могао не запазити ни сам цар Виљвм II. После чувенога му говора, којим је и подстакнут овај живи покрет за реФорму средњих школа, што се распростр'о по целој Европи, нама и није нужде упуштати се у даље доказивање, да и у Германији није боље него ли у осгалим земљама. Ако би баш били нужни изрични докази, могли бисмо их из Традерова дела навести колико хоћете. У њему се у једном одељку нарочито наглашује, како и наставници и родитељи врло често погрешно схватају однос школе према породици, те је с тога потребно приступити ближем расматрању овога гштања. «Многи родитељи, вели Шрадер, мисле да су се ослободили сваке бриге и одговорности о васпитању своје деце, чим их одведу у школу и плате школарину за њихово учење, или се, често пута, тако понашају према учитељима, као да њима само припада право пресуде и приговора. А то је и са гледишта Формалнога права заблуда: чим родитељ да своје дете у школу, дужност му је да школски ред и прописе нризнаје и колико му је у власти потпомаже и подржава.... Али и погдекоји наставници једнострано схваћају свој одношај према родитељима својих ученика, те често пута сувише истичу оправданост својих погледа при најнезнатнијем сукобу са њима. Нема сумње, да се ред у школи мора одржавати па и свака родитељска самовоља уклањати, само ако му је било у чем противна. Али, као што учитељ има права захтевати од родигеља да верују његовој увиђавности и савесности у вршењу дужности, тако исто и он треба да верује у добру вољу родитеља и да тражи њихову помоћ где му је год потребна, пошто он сам нити је у свему одговоран нити довољно способан за морално васпитање својих ученика. Овде је дакле потребно узајамно поверење и потиомагање у раду, без којих нема ни успеха ни развића у моралном утицању на васпитање омладине." Школа има толико права колико и дужности, и обратно, али се њојзи може стављати у дужност само то, што улази у круг њезина рада; да овај круг буде шири и да школа тачније испуни све што јој је у дужности, у многоме зависи од

94*