Просветни гласник

паспнтаље

и највећи философи и научари, јер се, лепо је запазио Тамен, у сваком систему образовања крије известан философски систем. Што се пак, крај све ове нажње и рада, још није дошло до жељених резултата, биће понајпре узрок тежина ових питања, јер је шихово правилно решење у најтешњој вези са подробним знањем људске природе у опште. А она је, како вели Тамен, увек била сложена и постала је још сложенија у овој тако измешаној и иреплетеној духовној атмосФери, у којој ми живимо. «Некада се васпитавало врло лако, и не мислећи у право како се то врши, и васнитавало се већином добро. А данас је ојачала свест о дужности, која се тиме испуњује, али се још не зна на чисто, у чем се она састоји." ') Тако исто и Сненсер, поводом овога, врло праведно примећује, да се наилази на све то више препрека у хармонијском развићу, што је организам сложенији и савршенији. На нижим се ступњима животињскога царства васпитање новорођених врло просто и кратко; сам их живот, без многога ризиковања, научи свему, чему их мати није научила; инстинкти су им врло прости кратки је опит довољан да их упути, шта и како да раде кроз сав остали живот. Ну, што се више пењемо по лесници живих бића, све нам се дужа показује њихова еволуција. И, на послетку, настаје неопходност правога васпитања — трајна помоћ и подржавање одраслијих постају нужни омдадини. У виших сисаваца женка је принуђена дуже време носити своју децу на рукама, хранити их и учити. Примитивна педагогија зачиње се, дакле, још код животиња; васпитање је само даље њезино развиће и истиче из закона еволуције.**) У овим је мислима Спенсеровима не само потврда мишљењу о узроку тежине ових питања, него је у њима показан још и извор учењу његову о васиитању и умном и моралном, о којима нам је он дао, у многим својим делима, врло много корисних детаља и напомена, и ако није успео показати моралном васпитању, и у опште образовању, нови нравац, на којем би се могли измирити сви разноврсни захтеви и погледи, што се данас могу чути У пе Дагошкој литератури. Шта више, изгледа као да Спенсер самоме себи но мало иро') Тћатш, ор. сИ., стр. 5. ') Цигат у Оиуаи, ^бЈисаИоп е1 ћег6с111е, сгр. XXI.

дисциплпна 735

тивуречи, кад нас упућује на природну еволуцију као на једини иравилни пут образовања и доказује свемоћ закона о наслеђу, а у исто време допушта могућност, да морално васпитање може као снажан Фактор утицати на стварање интелигенције, карактера и темперамента. Ако је закон о наслеђу тако свемоћан и чврст, онда је слаба корист и од моралног васпитања, а нарочито кад се оно руководи начелима које му Спенсер пропиоује. Ну, о том мало доцније, а сад само наглашавамо, како нам се чини, да се велики философ у овим питањима повео за практичним духом своје нације. Човеку је, доиста, и немогућно, ма како он високо стајао, ослободити се од утицаја, који могу сметати правилности његових погледа или их заводити у једностраност. Што је сложенија природа човекова и компликованији појави из области његове духовне радње, то су сложенији и односи друштвени и компликованији и разноврснији интереси и иогледи, који чине његову умну атмосФеру. Што вреди за човека и друштво у опште, то вреди и за народе. И одовуд је појмљиво, да је немогућно да они буду без утицаја при расправљању ових питања и да тај утицај само отежава њихово правилно решење. Стара је школа полазила са уверења, да су људи више склони злу него ли добру и да друштво, својим утицајем, само појачава ову склоност; одовуд је изводила задатак свима установама па и школи. Да сетасклоност отклони или ослаби, потребна су била правила, која ће строго прописивати, како се ученици морају владати у школи и ван ње; потребно је било строго мотрење, да се та правила тачно и безусловно извршују. Једном речју, знало се шта се хоће и како се то што се хоће постиже. Критиковати ово, иа и оборити, није тешко; за то се има довољно и повода и разлога — али је тешко на место овога што се обара поставити другу систему васпитну, којој би се знали и циљ и средства и која би, у исго време, задовољавала и модерне захтеве и иогледе. Од какве је и колике штете била ова неодређеност, најбоље се види ио томе. како је свакодневно васиитање, које је морало на делу решавати проблем, од чијега је решења оно чекало последњу реч, вршило свој иосао. Тај посао није могао