Просветни гласник

54

НАУКА И НАСТАВА

дадаца само персијски владаоци називани су „Владаоцима". Владаоци мухам дански, наследници власти грчких владаоца у Африци, нааивани су „Власницима" илн просто „Пријатељима". Тако на нр. кад се писало владаоцима Африке, говорило се: „Кон стантин и Роман вернп у Христу Вогу, Императори, Августи, Велики краљеви, Владаоци Римљана нај( лавнијем и иајблагороднпјем Власнику Мусулмана". Књазу Египта нисало се „Константин и Роман у Христу бдаговерни Императори, велики. узвишепп Августи, Владаоцп Рпмљана нашем љубљеном пријатељу најблагороднијем Емиру египатском". Остале мање кнезове околннх народа на пстоку назпвали су ,Архоитима" (поглаварима), па и (амог к^еза Руспје. Владаоце Јевропе називали су „Риге" (гех), јер су тада изрази „Краљ" и „Имнератор, Цар», билн од једнаке важности, а грчки су цареви избегавали, колнко је могуће било, да уиотребљавају, према страним иладаоцима, пе само име Љператора већ и Краља, да не би признали н другнма достојапство равно њиховом. Браћом су називали не само владаоце иерспјске, већ и „Риге" (ге§ез) запада. Некад. у старо доба, кад је пред владаоца излазио иосланик персијскп, којп је морао, пре но што му се приближи, иасти трп пут па земљу н пољубити му ногу као урођеници, владалац је питао: „Божјом помоћу, како је са здраиљем наш Брат. Радујемо се његовом здрављу". У писмима владаоцима саксонским, Француским, немачким, говорпли су „У вме Оца и Сина п Св. Духа, једног и јединог пстииитог Бога нашег, Константин и Роман, верни у Богу Вдадаоци Римљана Н. Н.-у, жељеном љубљеном нам духовном Брату, сдавном Риги Н. Н." Но по некад, сила околности принуђавада је наше вдадаоце, да поздрављају стране вдадаоце, као себи равне. Кад је у X. в. бугарски вдадалац Симеун, који је својим успесима постао ведиким и славним, напустио дотадањи скромни назпв „књаз", којпм су се иадовољавали његови нретходници, и назвао се Царем т. ј. владаоцем, и наши владаоци моради су да неко време нрпзнају те прохтеве. Док су нређе писади „нашем жељеном и духовном Сину и по Богу Архонту најхришћанскијег народа бугарског", тада им пишу „нашем жељеном и духов. Сину господпну Н Н. Вдадаоцу Бугарске". али су и тада покушавали, да очувају неки незнатан трунак надмоћности, не називајући их братом, већ сином. На послетку, као доказ, колико су биди распрострањени спољни односи источне царевине, да наведемо, да се у Церемонијаду двора византпјског спомиње, између остадог, и ппсмо упућено „Н. Н. Врховном Господару Ипдпје, нашем љубљеном Прпјатељу".

Регенство. Казали смо, да су се често, нарочито синови вдадалачки, узимадп п прогдашавалп за савладаре под именом влададаца (рааскеТд). Но под македонском династијом деспло се још нешто. Кад год су законити насдедннцн били, или малолетни, пли слабе жене, виђенији људи у држави, а нарочито по њиховим ратним успесима, заузимади су врховиу власт и вршили су је као владаоци, по имену ааједнички са законитим насдедницима, а у ствари сами. Тако је друнгарије иди заповедник фдоте Роман Лекапнн, владао заједно са Константином ПорФирогенитом. На ие само он, већ и њсгова три сина узела су, том приликом, на се влададачко достојанство. Тако исто војсковођеНикиФор Фока и Јован Цнмисквс вдадалн су један за другим, заједно са мадолетним унуцима ПорФирогенпта. При крају македонске династије вдадалачку су вдаст заузималн и мање значајни људи. Адн што је чудновато, то је то, да нп један од оне десеторице, који су заједно владали са законитпм преставницима, и ако нису припадалн тој династији, није помишљао иа то, или бар успео, да је обори. Изгледа, да је јавно мњење толико осећало потребу наследне монархије, да ннкад није трпедо, датакви људи оборе њену наследственост, и ако је дозвољавало п радо гдедало, да се иста појачава способнијим људима, кад год би дошда у руке слабих наследника. Овакво комбиновање наследне монархије са изборном, којнм се успело, да се једна иста дннастпја, кроз готово два века, одржи, јесте може бити, једпнствено у историји и може служити као нов доказ, да се, нарочито у ово доба, усред оие ведике неправидности којом су се развијаде ствари и придике у Источној Имиерији. надазио некакав дух солидарности, који је уређивао њепе највише пнтересе. Услед таквог \тврђења монаршког достојанства, изостале су, скоро са свим, оне бурпе сцене, које су се у ранија времена дешаваде, при честом бирању нових владалаца. Поштоје, докјетрајада македонска династија, насдедник био одређен, то је тај насдедник заузимао власт простим венчањем на престо (атегрц), које је вршено по уобичајеним обредпма. У ранија времена, на против, таје церемонија испадала често врло драматично, јер је венчању често претходио избор, у коме је учествовада војска и народ цариградски. Бирање вдададаца у ранија времена. Кад Је годпне 491. умр'о Зинон, ваљало је изабрати ноиог владаоца. Архонти, сенатори и архиепископи цариградски, скупили су се иоћу, оног истогдана кад је Зинон умр'о, у аркади, која је бида пред ведиком двораном палате, да пећају и реше о на-