Просветни гласник

155

20*

је пијететом говорио о своме негдашњем учитељу Вуку, чије је заслуге умео ценити и хтео Да га и други умеју ценити. Овде хоћу само да напоменем, да је себи ставио у задатак да сваком згодом, сваком даном пршшком, ономене, да су кости Вукове у туђини, те да их треба пренети. И гле, та му се жеља не испуни, а испуни друга, да буде назочан при преносу Бранкоиих костију као пуномоћник Ученога Друшгва с Јов. Ђорђевићем. 1 Том пршшком био је банкет у врту кардовачке „Српске Читаонице", на њем је био и Бошковић. Пало је лепих говора, говорили су Јова Павдовић, Абердар и многи други; но најдивнији говор био је Бошковићев о значају Бранкових песама. 2 Годане 1854. свршивала је већина тадашњих Бошковићевих друговасвенаучиште. Они одлучише, да се после 30 година опет у Бечу састану и на Еаленбергу ирославу одрже. Ову је одлуку потнисало 46 другова; међу првима је био Јован Бошковнћ. Наци Врлићу био је поверен оваЈ списак. 19. маја 1884. 3 креће се Бошковић за Беч на састанак. На састанку би само 16 другова, а тројица (Полит-Десанчић, И. Руварац и Ђ. Поповпћ) јавише да не могу доћи. А остали? Без сумње беху помрли. 4 Уз овај пут Бошковић носети и г-ђу Мину Вукомановића, а и друге знатније људе, послом Ученог Друштва, као што тврди његов извештај о том путу у седници друштвеној. Било је 1886. године о св. Николи, када се двпдесетак ђака историјско-Филолошкога одсека упутило од Велике Школе ка кнез-Михајловој улици и ушло у Месаровића кућу, да честита своме штованом наставнику уз крсно име и његову скромну нрославу — двадесет и пет година нроФесорскога и трндесет година књижевнога рада. Потресло га беше, на очи му сузе натерало, када је пред собом видео своје миле ђаке, где му честитају подносећи за усиомену — спомен-књигу ФОтограФија његових ђака и тадашњих слушалаца Филологије. На лепи поздравни говор Љ. Јовановића у име наше, одговорио је Бошковпћ подужом беседом, пуном поуке, пуном нечега што осваја срца. И у том свом говору био је скроман, не беше онога хвалисања, што одвраћа! Тај дан дуго ће нам остати у памети, а и њему је, како је често после причао, најслађи био тај дан, јер тога дана стигла му је многа искрена честитка, а пао је,и многи знак захвалности, на коју се Бошковић као ') Гласник 54, стр. 307. -) Из писма г. Туромана од 22. тануара 1893. Гледај и Гласник 54, стр. 308. 3 ) Гласиив 59, стр. 78. 4 ) До причању госн. Тодоровића.

да није навикао у свом животу. Те је године био и ректором Велике Школе. ПроФесором словеиске Филологије осгао је до 9. авгусга, 1892., када променом владе сгупи у кабинег као министар просвете и црквених послова. Тога места није се прнмио, помињаше чешће, „из славе већ из жеље, да се наше школе друкчије преуетроје, како би у свему одговарале европским школама." 1 ) Истакао је и свој програм рада. На проФесорском скупу 11. августа 1892. г. изрази: да ће се држати онога мишљења, по коме основне школе и свеучилиште треба да су национална, а средње школе да су карактера међународнога, као и да ће настати, да евроиски награди насгавнике. 2 Први посао што је започео, било је уређење гимнасија у хуманистичкоме духу: али неумитна смрт прекиде га баш на самом завршетку. На његову министарском сголу нашли су започет распис, којим се заводе хуманистичке гимнасије у Србији. 3 По том распису наука о иравославној вери хришћанској наставља се до 8. разреда, заводи се латински од ирвога, а грчки од петога, укпдају се моралне поуке и ФилосоФСка пропедевтика, а чине се и друге неке измене. „У њима," вели, „претеже идеални правац, историјско -Филолошки предмети." 0 том његову раду исгорија ће моћи више рећи зше 1га е! зћкНо, па и праведно пресудити ; нама није овде задатак о том дуже говорпти. 4 — Помишљао је, да Велику Школу нодпгне на свеучилишни ступањ. Још када је био ректором настојао је, да се о том питању расправља у Академијском Савету. Тада је и комисија била одређена за то; на њену челу био је сам Бошковић. Та је комисија рад свој свршила давно н усвојила законски нројекат, који Бошковић изради. Скупштина је требала само да га изврши. Да би омогућио извршење, ступао је прво у преговоре усмене с појединим члановнма Коларчева одбора, мислећи да нм после и ') Писмо г-ђице Лепосаве Бошковићеве. '■*) Наставник св. 5, година III стр. 560. 3 ) »Српска Застава* од ове год. бр. 3. 4 ) Нека нам је овде допуштепо, да саопштимо из г. Туроманова писма ово неколико реда: „Наш математичкоприродословни одсек готово сав иротиван је Блдковићевом наставном плану за гимпазије. Јамачно вам је познато, како су Клерић и Дозапић дали оставке на чланство Просв. Савета с тога, што је усвојен нови план. Кад сам ва два три дана пред смрт његову 'повео с њаме разговор томе Факту, он ће ми ово рећи : »Наши интелигентии људа у Србији, а особито наши нриродњаци, у једноме су као Дољаци. Кад се човек састане с интелигентним Пољацима и стане с њима говорити ма о чему, тече разговор лепо и красно, а како им спомеаете Русе, одмах други људи, одмах да се помаме од љутине и жестине. Тако и готово сва наша интелигенција, а нарочито природњаци; док с њима говориш о чему ти драго, красни паметни људи, а како им споменеш класичне језике, а оии ни дај боже опи људи, што су до мало нре били, не можеш их више иознати.' 5 1р81881та уегђа.*