Просветни гласник

ЈОВАН БОШКОВИЋ

153

оде тада к шшистрима Ристићу и Радивоју и потужи се на то. „Па шта да радимо* запптаће га Радпвоје. „Назначите ми начин, на који би се Београд боље иоказао." „Ја зиам један начин", одговори Бошковић, „али га није лако нзвршити; требало бп београдско становништво заменитн Србима сентомашким и новосадским, алн то не иде". Па шта је дакле чинио Бошковпћ ? Састави у друштву с неким својим нријатељима одбор, којп је и дању и ноћу на паробродској станици дочекивао Русе и Рускпње, па их водпо у гостионнце и у нрпватне куће. Овај је одбор и њихове сгварн, које нису могли носитн на бојиште, примао и прпзнаницу на то издавао, с којом су свп они Руси, који су се с бојншта вратили, опет све своје остављепе ствари добивали. Још је овај одбор, илн уираво Бошковић, код министра Радпвоја израдио, да се хотели иоделе на хотеле нрвога, другог и трећега реда, и да се онда за време рата одреди умерена цена и собама п јелима." Тако мп између осталога писа г. Туроман. У „Застави" новосадској') налазимо и нмена тога сталног одбора за дочекивање руских добровољаца. Сем Бошковића помпње се ту Јов. Ђорђевпћ, Гаврпло Внгковпћ п Милорад П. Шапчанин. До 10. октобра 1880. године оста библиотекаром, старајући се о напретку библпотеке. За његове управе издана је, под љеговом редакцијом, друга књпга „Каталога Народне Бпблпотеке" („Страна књижевност" 1880.). Када Данпчић доби одсуство и оде да уређује „Рјечник", дође опет Бошковић на његово место за проФесора словенске Филологије (октобра 1880.) 2 ), а остао је даље у одбору народне библиотеке. Бошковић је и као члан позоришног одбора радпо пеуморио. Оставшп неко време сам на управи, он је највпше допринео, да се позориште за време рата не затворп, а тим је народно нозорпште сачувао од прекида, „од растурпвања /.руштва, од претешког добављања п обнављања његова, од новога дилетантизма, застајања па и иазатка, а само друштво од материјалних и штетних последица , док други у време дубоког мпра затворише храм драматске уметности без невоље н потребе (1873)", како вели у автобиограФпјн нослатој Сандпћу. А 1881. био је разрешен, без икаке захвалности те почасти — члансгва у позорпшном одбору — пос.)е 19-годпшњега рада око оснпвања, утврђења н унанређења те народне установе, ч ') Вр. 199. од прошле годипе. 2 ) Погрепшо је причаље »Орла" за 1887., стр. 124, кад вели, да је заузео катедру по смрти Даннчићевој, Ми смо узели по Сандићу. ПРОСВБТНИ ГЛА.СНИК 1893.

тим разрешењем престао је раднтн на том, њему још од младостп милом послу. Алп н после тога нозориште ннје заборављао. И на часовима у школп грабио је по који пут нрплпку, да заинтересује њиме, да нагласн, како се преко глумачких уста најлакше разносе погрешни изрази, а н да испрнча какву анегдоту, која се десила за време, док је био радннком у позоришту. — Да позоришта није заборавпо сведочи н то, што му је у смеру било, да помогне позоришној уметности н обезбедп жнвот глумаца и њихове нејачи. Па и па сам дан смртп мислио је о њем: хтео је да га те вечери са својпма посети. За време од два законодавна нериода поповна бављења у Србпји Бошковић је био и кнежевим послаником на скунштини, а био н чланом уставотворнога одбора. На њимаје, као п на оним срнскога црквенога сабора у Карловцима, чешће усгајао да изнесе каку добру мисао, какав предлог на корпст п напредак просвете. БиограФИ га уз то сматрају п за добра говорника. „Истина нпје говорпо често и о свачем, али кад говораше, слушао га је и пријатељ и нротивннк с пажњом. Тај његов рад може се видети из штампаних скупштпнских записника. Нарочпто је једнодушно примила народна скупштпна у Нишу (јануара и Фебруара 1880) његове говоре: о народном иозоригиту и познату интериелацију " (из автобиограФНЈе). С престанком његова рада у позоришном одбору настаје рад његов у Ученом Друштву, које му у исторпјп својој последњих година живота свога мора дати место главнога чиниоца. Он беше душа Ученога Друштва, нарочито од онда, када га годишњи скуп нзабра за друштвенога секретара, а то беше 27. Фебруара 1883. године. 1 ) Поверене се дужности лати с вољом. С пајвећом тачношћу вршно је послове, који долазе у круг дужности друштвена секретара, на и којн не долазе. У свима њиховим одборима без Бошковнћа не би иишта. Ако је требало прославпти недесетогодишњпцу књижевнога рада Малетића и Бана, без њега не бн ; ако је требало дати извештаја о каком раду — оп је био на среди. Он на пр. нрегледа Милојевнћев руконпс (Гласник 53, 241; 55, 250), реФернса: о Речннку турских речи од Г Б. Поповића (Гл. 55, 349 и 351), о Стојановпћа испису српскословенскога зборннка XVIII в. (Гл. 59, стр. 78 п 80), апокриФпога зборника XVII. века (Гл. 60, 6), а п о његову чланку „Марин Скадранин о Скендербегу" (Гл. 68, стр. 3); даље је имао на прегледу Ковачића „Српске колонпје у Молпзу" VII века (Гл. 60, 5), II. II. Ђорђевпћа „Прилоге за ') Гласник 57., стр. XXI. оо