Просветни гласник

220

НАУКА

И ПАСТАВА

овом слабом поимању и недостацп који су му носледица ностали су најзад тако очигледни, да се г. Сиповски, ириступајући расправљању питања о школској дисциплини, морао, пре свега, запитати: шта је то дисциплииа, — разуме се, по схваћању које данас преоблађује међу школским радницима — и откуда то, да се њоме не постижу никакви корисни ресултати? «Под школском дисциплином — тнко резумише ресултате својега проучавања г. Сиповски — разумева се тражење, да ученици испуњавају захтеве школске (прописане, разуме се, у правилима) и у иогледу учења и у погледу владања. Да би се овака дисцигглина учврстила у школи, наставници имају већу или мању дисциплинарну власт, имају пр- во да упо'фебл>авају према ученицима ра:~ шчне дисциплинарне меро — опомене и казне. У кратко — дисцчилина јв иокоравање захтевима школскчм, а главно срвдство да се ученици на то натерају страх од казне'\ 1 ) Јасно је и без доказивања, да је овако схваћање са свим сунротно духу, којим су проникнута нравила о казнама и о владању ученика, у којима се, баш на против , иредвиђајући зар могућност овога, нарочито наглашује, да се треба, у примени , чувати буквалнога схваћања смисла овчх иравила и избегавати параграФско вршење правде, које нема никакве везе са смером кажњавања у гимнззчј^ма — истрагљањем и васпитним утиц је у! на вољ^ ученикову. На жалост, крај све ове јасности, к у већини случајева, вели г. Сиповски, дисциплина с-е не разликује у суштини својој од д&сциплине, каква се тражи од одраслих који су у служби; дата је заповест, и сви су дужни да је извршују, не изврше ли је — казна. Таква је дисциплина, спора нема, често неопходна ради успешвога, вршења службе: рђаво је на пример, ако се војник, у случају рата, откаже од безусловне покорности вођиној заповести. Али не треба сметати с ума, да је у службеној дисциплини на првом месту интерес посла коме су обавезни служити они који га послују, а никако не њихов лични интерес; осим тога, то су људи одрасли, счособни да собом управљају, са умом помоћу којега могу са') В. Д. Ошшнскш, Кг вопросу о шводбнои дисциплин!. Опб. 1891.

гледати далеке последице од нарушене дисциплине. Запитајмо се сад, да ли је могућна таква дисциплина у школи ? Пре свега основна задаћа школина, најглавнија сврха њезина — то су васпитање и учење деце, она су њезин главни објекаг. После овога треба имати на уму, да су то деца, често несиособна да јасно схвате корист или штету, коју им може донети извесна погрешка, деца која живе у садашњици и не помишљају не само о будућности него ни о сутрашњем дану. Па, на послетку, зар се може тражити од деце, да владају сама собом, да обуздавају сама себе, зар није најтежа вештина управљати собом ? Једном речју, дисциплина у школи има смисла само као саставни део или, тачније, као елеменат васпитања Схваћена одвојено од њега, примењивана као нешто са^остално, дисциплина постаје често насиље над детињом природоп, и не само што не води жељеној сврси, него још штети правилном васпитању".') Данас је свуда призната истина, да није довољно рећи детету «схвати то што ти се казује", него да треба то што му се казује представити тако јасно и објаснити тако разумљиво, да се свему томе као нриродна иоследица јави схваћање. Чудновато је само, што они исти педагози, који ову истину тако добро поимају, не могу да појме тако исто, да је још много мање довољно рећи малишану: «слушај што ти се заповеда и , па да се он одмах покори и послуша све. Детету је много теже иокоравати се, тј. обуздавати своју вољу и потчпњавати је туђој, него ли поимати што му се казује. То је једна од најпростијих психолошких истина, па се опет о њу најчешће греши. Психолошки основи сувремене педагошке науке, којих смо се ми раније, узгред истина, дотицали, доста су јаки да потврде ове наводе г. Сиповскога. У осталом истинитост ових навода тако је очигледна, да ми и не налазимо да је потребно позивати психологију у помоћ; доста је ако позовемо свакога, да се сети својих ђачких дана, јер ће му то сећање пружити, узерени смо, више него што треба доказа за потврду горњих мисли. Кад се сетимо тога доба из свога живота, лако увиђамо, да ни онда није било досга, да нам наставник ') И., ЈМ<1. стр. 2.