Просветни гласник

222

се старају, улазећи први пут у разред, да се нокажу особито строги, како би ^а тај иачин, с почетка још, удили својим ученицима страх и — иоштовање. Као да поштовање истиче из страха! А тој је заблуди последица, да ученици овакве наставнике гледају неповерљиво, и онда не може. разуме се, ни бити говора о добротворном васпитно!.! утицају њихову на ученике. По • кораост сама по себи, несвесна или из страха, није никаква врлина. (( 3ахтевање безусловне покорности потиче управо оту 1,а, што се дисциплина у школи сматра не само као нешто што је засебно од васиитања, иего као нешто што га може истислути и потпуно заменити; при правилном пак схваћању злачаја дисциплине и њезина одношаја ирема васпитању, дисциплина треба да има у школи иотчињено место и да се сматра само као једно међу васпитним средствима". 1 ) Право и правилно схваћено васпитање иикад се не може задовољити простом пасивном покорношћу, изазваном страхом од казне; прави је васпитач дужан старати се не да стече оваку иокорност, него да развије у својим ученицима осећање дужностп и законитости, али не оне обичне параграфске законитости. (( Ако закон, страхом од казне, уздржи у друштву, вели Сиповски, известан број лица да не учине какву кривицу, то је он извршио свој посао — умањио број зала. Ако су се нак ученици у школи, само од страха да не буду кажњени, уздржали да не учине што рђаво, то је и тиме добивено нешто за добар ред у школи, али васпитању не само није принесена корист, него му је баш учињена не мала штета. Уклоните ли у даном случају сграх, појавиће се опет кривице које се држе страхом од казне, тако рећи у латентном, скривеном стању, али се пе искорењују. Прсбајте у школама са, бајаги, красном дисциплином, основаном на страху, оставити ученике самима себи, на ћете видети, како ће све дисциплине нестати без трага, чим се уклоне њезини стражари. Она је била само пријатни мираж или, да се тачније изразимо, самообмана за наставнике; но то је још мало — она је у основи својој штетна, јер је противна правоме васпитању. Где је страха,, ту је и ила,шљивости и иритворства и ирита.јене злобе. Страх је души. што је биљу 1 ) Свновсви, ор. сјк. стр.

мраз : он јој смета да открије све своје особине, да. их развије до иотгуиа. цвета, он је гу1чи, дрви. Правоме васиитачхј, који је дужан иазити, изучавати своје иитомце, уиућивати их добру, иотребно је, ире свега, иобринути се о њихову иоверењу, искрености и отворености, и због тога он мора сматрати дисциилину, основану само на страху, као на неиријатеља, који му смета у вршењу његов а иосла п . 1 ) Као шго се види, начела која заступа г. Сиповски слажу се с начелима која су у основи правила о владању и кажњавању. Да је потребе, могли бисмо масом примера и имена доказати, да г. Сиповски није једиии који овако мисли и пише. Ну, и ово је доста да пробуди жељу, у свакоме који воли да размишља, да сазна и испита, откуда долази да се, покрај свега овога, тако мало цени васпитање, а тако много иолаже на овако схваћену дисциплину. Остављајући да на крају говоримо о овоме опширније, ми ћемо на овом месту нагласити само један узрок овој појави не с тога што је он најважнији, него с тога што ће нам он дати повоз,а, да се задржимо на једном реду напомена, које су у најтешњој свези с предметом овога извештаја Што се више удубљујемо у суштину ових питања, све нам јаснија изгледа^у начела, ко^јима се треба, при њихову извођењу, руково/шти, али нам тако исто све нејасније бивају појаве у животу школину, по којима се види. да се тим начелима не поклања пажња, коју она заслужују. Откуда све то ? Размишљајући о овоме питању, чини нам се, да не ћемо бити далеко од истине, ако пристанемо уз већ исказано мишљење, да оно потиче отуда, што је још и данас у снази уверење, да је таком дисциплином најлакше одржати ред, а овај је веле — прва погодба и за рад у школи и за васпитање. И доиста, на ирви поглед, и нијо ништа простије него ли прописати у правилима: «ово се сме, а ово не сме радити; урадп ли се — казна". Просто, кратко, јасно и — што је за васпитаче најважније — лако ; њима не остаје, према овоме, ништа друго него да лове оне који се огреше о иравила и да их кажњавају. Ово би зар и могло поднети, кад би се овако схваћена дужност могла помирити с узвишеним поЈ ) Ј(1. стр. 4—5.