Просветни гласник

29*

ВА.СННТАЊЕ ПДИ ДИСЦППЛИНА

223

зивом наставничким , с њиховим светим задатком ,ла стварају људч, како ти лепо рече, још нре четврг века, познати руски педагог Пирогов. Где се овако схваћа дисциплина, ту се ученици брзо привикавају да, варајући своје наставнике, збијају потајно преко целе годнне шале, често пута врло грубе, а сироти наставници живе у уверењу да у њихову заводу цвета дисциплина. Кад се, по несрећи, открије изненадно овако што, у место да се увиди штетност овакога реда и дисцинлине, сваљује се сва кривица и баца анатема на породицу, која би, како се нама чини, била много више у праву корети школу, што не поклања и васпитању толико пажње колико настави, и тај би прекор био много више основан. Школа није могла заостајати за општим напретком, само 1^то се сав тај напредак школин сводио на усавршавање средстава и метода за правилнију и лакшу наставу, а није захватио и васпитну страну задаће школине. Преко основне школе, као што смо видели, продрла је и у гимназнју педагошка истина, да наставнику није доста знати само свој предмет, него умети га предавати, удешавајући своја предавања према природи и узрасту својих ученика. У осталом код нас се тек у новије доба пошло у озом погледу нешто мало напред, а како је у Руса казује нам г. Сиповски: «Ако се код нас и показао какав педагошки напредак, тај се види поглавито, ако не — искључно, у настави. Све старање, сва п»жња у школи управљени су само на наставу, на обрлзовање умно, као да се не нризнаје да душа човекова има и других страна, на које би требало обраћати п?жњу. Ова једностраност у педагошком р^ду и код нас и у Гер манији једна је од најкарактернијих црта, најжалоснијих чињеница. То се објашњује свакојако тиме, што је психологија, којој је педагогија врло много обавезна за усавршавање својих метода и средстава, несравњено даље пошда у испитивању процеса из области ума него ли у испитивању других душевних појава. Али је опет и за објашњење појава, што чине област осећања и воље учињено доста, и педагози — практичари , а нарочито они којима је у део нала брига о васпитању, требало бидапокушају изаћи на чистину из ове збрке

апсурдних погледа, ни с чим не сагласних средстава, која истичу из личнога опита, често рђаво протумаченога, и мнимих традиција, које су, будући по некад недовољно објашњене, често устављач свакога успеха, свакога иокрета у нанред". 1 ) Запитате ли наставнике, каквим се иедагошким начелима руководе у овом или оном случају, чућете најразноврсиије одговоре, међу којима је најчешћи: «а на што све то, кад су ту правила и упуства надлежних власти". «Једном речи, тако мисли г. Сиповски, поиајчешће се сретају, аг.о се може тако изразити, васпитачи без принципа, најмљени надничари за њима туђ посао, људи који не само не увиђају вредност и смисао свога посла, него им је овај још тежак. досадан, па се по гдекад, шта више, жале , што су изабрали ово педагошко поље за рад и ... (( Не излазећи из круга својега личнога искуства и посматрања, ја држим да сам у праву — насгавља г. Синовски мало даље — казати, да сам често иута имао ирилику посматрати тако педагошки неразмишљене поступ^е, такво кварење детињега карактера, тако насиље над моралним осећањем учениковим, да их с пуно права мо1у назвати преступима. А врши'и су се они потпуно наивно, с уверењем да је тако требало радити. Било је престуиа, а преступника не! О њима се могло рећи: «не знају шта раде".') «Васш1тања у правом смислу ове речи — ово је суштина закључака г. Сиповскога, — у нашим школама обичко нема; све се сводн на го, што се прописују одређена правила, а посао је васпитача старати се о њихову извршењу. По где кад се пишу као руководство више или мање пространа упутства. Средсгва су да се достигне циљ казне. Васпитање се сгоди иа дисг шлину у њезину опште усвојеном смислу. Пажња, вредноћа и добро владање т. ј. одржање школскога поретка и прописа — то обично тражи школска дисциплина. Наводећи у оволикој опширности резултате посматрања г. Сиповскога, хтели смо, колико да мотивишемо овај закључак, толико и да укажемо на један низ појава и неразумевања, од којих, можда у знатЈ ) 1(1. 11)1(1- сгр. 6—7. 2 ) 1(1. Њјс1. стр. 7—8.