Просветни гласник

225

а у детета више од снаге надражаја; пажња је у одраслих сталнија н трајнија због веће силе психичких процеса, који је прате, и дуже навике — у деце је, на против. бујнија и кратковремена. У деце се пажња одликује још једном особином од важне иримене у педагогици: утисци, који, независно од јачине, разноврсније делају на душу, изазивају напрегнугију и трајнију пажњу. Што утиче само на ум, много је мање кадро изазвг ги у деце пажњу, него ли то што, у исто време, изазива расуђивање и утиче на осећање и на уображење. Овде је објашњење малој спобности у деце да се заинтересују за апстрактну истину, логичке проблеме тј. да на њима усредсреде своју пажњу. Појмљиво је, према овоме, зашто једна иста истина. исто логичко умовање, везани с уметничким обликом који утиче на осећање имашту, уз помоћслика, очигледним објашњењем, могу доста дуго задржати на себи нажњу дечју. С већим узрастом, с већим умним развићем расте и способност интересовати се апстрактном истином и чисто логичним радом, јер се умно развиће и састоји у томе, што су се у свести човековој створили низови не само представа него и апстрактних појмова и идеја, с којима се асоцијира нова истина, нова идеја, на којој се задржала пажња. 1 ) Кад се све ово има на уму, није тешко увидети, да су најглавнији узроци непажњи (па према томе и нереду): „једноврсност утисака или Ерло брзо смењивање њихово; свраћање пажње на појаве које нису у свези с предметом, слабост воље и недодостатак у владању собом; одсуство свезе између представа, које се добивају и представа које су већ добивене» и т. д. После свега овога јасно је, зашто и ми пристајемо уз Гија, који тврди, да се у култури пажње састоји сва тајна «умнога дресирања м . «Пажња, вели он, групише идеје и представе тако, да се оне узајамно везују према својој логичној или естетичној сличности. Непажња, на против, чини, да се идеје и представе јављају засебно и несгају, не успевши изазвати чврсто груписање. Пажња је, дакле, толико зависна од природне способности колико и од метода предавања. Привићи ученика да буде пажљив ') Сииовскн, ор. сНо, стр. 9. 2 ) И. Скворцов, ор. сИо. стр. 70.

значи привићи га да свезује идеје међу собом и да располаже њима систематски.... Људи се привикавају, вели Гијо мало даље, бити повртпни, привикавају се одсуству пажње и сталности: тај је недостатак не само морални него и умни, и може се исаравити, ири доброј вољи >\ 2 ) Кад се ово има на уму, а знају се узроци који изазивају непажњу, није тешко погодити, при каквим се погодбама мора јавиш пажња као природна последица, и тек онда нам постаје јасно. колико су за осуду они наставници, који знају само зановедати: «слушај пажљиво, седи мирно м и кажњавати ученике који се о ове заповести огреше. Ово је истина много лакше него старати се о стварању мало час поменутих погодаба, али то још не може бити никакво оправдање за оне, који или неће или не умеју да нодесе свој рад и понашање према захтевима сувремене науке, која нам казује или, боље, треба да казује, шта у које доба узраста дечјега треба предавати и како, па да се у ученика изазове и развије пажња, из које истиче са свим природно и вредноћа, једини истинити чувари дисциплине, кад се она схвати правилно као једно од средстава у васпитању. Питање о томе шта треба предавати, дакле питање о избору предмета и одређивању шта из којега предмета у коме разреду и у којој опширности треба предавати, врло је важно и тешко, а и пресудно за васпптање у гимназијама. Раније смо говорили о томе, шта се у које време тражило од учења у школч, и видели смо, да је отара школа тражила искључно знања, а новија, на против, не знања него умно развиће, полажући не толико на знања колико на т. з. умну гимнастику. Класичари нарочито много полажу на ову последњу и, међу осталим разлозима, којима бране своје погледе о значају класичних језика, врло се често чује, како су они, класични језици, врло ногодни за умну гимнастику. Судећи, међу тим, по свему што смо довде излагали, ми не бисмо пристали ни уз једну ни уз другу страну просто зато, шго и једни и др>ги не обраћају довољно пажње на психичке особине деце и потребе њихове природе Чему води сувипшо старање о умној гимнастици, лепо је ноказао Стојунин у своме чланку (С Гд4же гнездилосв наше 8) М. Гијо. ор. С1 (;о сгр. 174—175.