Просветни гласник

228

ИАУКА П

НАСТАВА

друштвенога живота. Уски дидактички идеал помаже развићу заиатскога схватања свога педагошкога позива. Наставник, који уопе стећи иеколико корисних средстава наставних, лако се може понети тиме и помислити да је достигао идеал наставника и педагога, лако може заборавити пут ка неопходном усавршавању огранпчивши се на своја сва,кодневна предавања, на којима, на послетку, понавља махинално све ]едно те једно, јер се за њих не мора спремати, па да му посао иде како треба. Ето, то ја називам занатским схваћањем педагошкога задатка; ту нема никаквог ндеала, никакве педагошке силе. Такав је занатлија у педагогији способан срдити се, грдити, кажњавати, али није способан васпитавати; он је способан с успехом спремити ученике за испит, али их није способан спремити за живо7". Ово је Стојунин писао још 1375. године, а од тога се временсд, много што шта изменило на боље, и ова му је исповест и потекла баш услед једнога расписа министарскога, који јеу Стојунину подстакао наду, да ће бољи наставници, који правилно схваћају свој позив, умети оценити благотворну тежњу министрову да изазове на рад праве педагошке силе, те да се створи бољи идеал наставнички. «Треба само. додаје Стојунин, да те силе нађу и све погодбе, погодне за своје развиће: укрзавши тежњи циљ, треба пружити и средстава да се она достигне ; иставивши захтеве, неопходно је створити и могућност, да се они испуне. Тоје аксиома, апо њој се огледа мудрост а^министратОјЈа". 1 ) Како је пак виша административна власт схваћала своју д^жност и питање о коме је реч, показали смо раније, говорећи о правилима о владању и казнама, те мислимо да можемо, пре него што завршимо, прећи на јошједну напомену, која стојиу вези с овим, што их довде истицасмо. Та се напомена односи на питање о качину, како треба предавати па да се ујемчи пажња. пробуди вредноћа и — избегне могућност да се употребљавају, чешће него што је потребно, дчсциплинске мере против нарушаваЕва правила о владању. Ово је питање од таквог истог утицаја на дисциплину као и прво, јер су методи предавања тако исто важни као и њихова садржина. Кад се зна, шта је задатак настави, 1 ) Вл. Стојуниж, ор. сИ. стр. 438—439.

није тешко знати и при каквим погодбама може она бити усиешна. Разуме се, да овде на прво место по својој важности долази сама садржина. Ну, и сам начин како се та садржина износи и саопштава ученицима готово је тако исто важан. С тога је зар већ у уставу гимназијском у најглавнијим цртама показано, како треба водити предавање; тамо је казано, да је у иредавању најважније пробудити код ученика саморадњу разноврсношћу интересозања. Ово нам већ казује, да су се творци устава гимназијскога у овом питању држали Хербартових начела, што је само за похвалу. Да се ово ностигне, препоручено је у уставу пазити да ученици још на часу савладају, колико се може више, задатак, радећи сви скупа с наставником, који руководи заједничким радом. Из овога се већ види, да од самога наставника зависи поглавито успешност овакога рада. Ако је наставник вредан и вешт, ако зна свој предмет и воли свој посао, никад неће пасти у опасност, да му предавање буде досадно, а у досади и чами главни је повод, као што смо видели, свима ученичким изгредима. Нарочито се тражи вешт и своме нослу предан наставник при предавању предмета, чија је садржана сува и апстрактна. Ако је наставник невешт и немаран, а предчет тежак због своје сувоће или апстрактности; ако се наставник не труди, да у предавање унесе разноликости и живости, него предаје монотоно и с досадом — онда му, разуие се, није могућно одржати ред или ће га одржавати дисциплинским мерама и застрашивањем. „Сваку методу у предавању, лепо вели Шрадер, треба одбацити, ако она није кадра изазвати живу и снажну духовну саморадњу у ученика, него само гражи од ученика — колико се то може — да седе мирно или бар да су сношљиви. И доиста је бесмислено, наставом пружати ученицима нова знања и утиске, а не тежити у исто време, да се ови утисци ојачају и утврде у ученицима, како би, пошто их прера^е и усвоје, постали њихова рођена текоЕина. Не пробуди ли се ова младићска саморадња духовна због невешта нагомилавања или поступања у предавању, настава је, значи, изгубила свој смисао, наставник се одрекао свогаутицаја на ученик_/ нестало је живе свеге између на-