Просветни гласник

229

ставника и ученика". 1 ) Као што се види, од предавања нема усиеха, ако нема пажње, пажње не може бити тамо, где није ирибраности духовне, јер је она најиреча ногодба за саморадњу. А да се све ово пробуди, ојача и одржи, треба да је наставник на висини свога позива, да све ово иојима и у свему овоме предњачи. «Постојанство и решеност, вели Гијо, пријатни су деци и онда, када се према њима унотребљавају. Енергична воља, која тежи да одржи и потпомогне нравду и добро, импонује деци. Она се диве моралиој сили онако исто као и Физичкој — то је инстинкг врло уДобан за одржање реда. Дете опажа највидније стране одраслих л.уди, који га окружују, и подражава им. Према овоме, дакле, владати силном вољом значи утицати на њезино развиће и код деце ; показивати им пример постојанства у добру и правди, значи радити и номагати да и она буду постојана и праведна у својим радњама. Само што средства и методи васпитачеви не треба да су ни у чем слични методама, којима укротитељ зверова тежи да у животињи развије само механичку покорност. Сломити вољу детињу то је тежња, која се не може измирити са задатком васпитања, јер је, баш на против. потребно јачати ту вољу, уиућујући је, у исто време, добру. На чему, дакле, треба да се заснива ауторитет наставнички и како се ваља њиме користити? Ауторитет се састоји из три елемента: 1) љубави и иоштовања; 2) иавике иокоравати се, која се развила из саме практике покоравања; 3) страха. Сваки од ова три елемента може бити у основи ауторитета наставничкога, али се последња два потчињавају првоме. Љубав и поштовање ублажавају васпитање и уклањају свакојаке казне. Дете које воли покорава се родитељима, да их не ожалости". Казне су потребне само ономе, који није умео стећи себи љубав и који не воли: ако сами више волите, неће вам требати да бијете и кажњавате, јер ће се ваша љубав наградити љубављу учениковом, а — то је осећање главни покретач свакога васпитања. Љубав сем тога треба да је и једина награда ученику, ако је он заслужује са својега владања: «Буди добар, па ће те сви волети". И потребно је ићи за тим, да ученик цени г ) Шрадер ор. сН. стр. 317. ПРОСВЕТНИ ГДАСНИЕ 1893.

тун аграду толико, да све остале, упоређене с њом, изгубе за њ вредност. Што се више код ученика развије расуђивање, то све више треба да нестаје прво страха, а потом и покоравања из навпке, те да на њихово место дођу љубав и поштовање или, још боље, само љубав, јер поштовање и није ништа друго него облик тога основнога осећања. Ну расуђнвање треба да потисне навику и страх тек тада, кад се љубав толико развила, да их може нотнуно заменити. Расуђпвање, кад је довољно развијено, руши и покоравање из навике и страх — ово осећање може само онда бити морално, кад потнче из поштовања. Ако га дете почне анализовати и мерити, с једне стране задовољство да ради што му се хоће, а с друге пак ненријатност од казне, то ће се оно или са свим узбуиити или уступити због илашљивости — а дете зар није преступник, кога друштво кажњава, не бринући се, какав ће утисак учинити на њега казна. Потребно је, дакле, старати се, да се дух анализовања не усели у детету сувише рано и не разруши прве елементе родитељскога ауторитета, док још нису довољно ојачали свесна љубав и поштовање, који ће их заменити". 1 ) Нама су се ови погледи учинили врло основани, те их, кад је већ реч о значају личности наставникове, и исписасмо, ма да се, строго узев њима не казује, како треба да се влада наставник при иредавању, него се обележавају психолошки основи, из којих потиче васпитни утицај личности наставникове у опште. Да покажемо зиачај личности наставникове по одржање реда у разреду при предавању, послужићемо се опет г. Сиповским, чији су закључци о овим иитањима резултат рада и посматрања, сгечених у руској школи. Значај личности наставникове и у ивом погледу долази отуда, што су деца иеобичио осетљива и прилагодна за лични утицај. Ако виде пред собом човека, вели Сиповски, човека који потпуно влада знањем, који предаје свој предмет озбиљно и с вољом и искрено жели да својим ученицима олакша учење својим предавањем — то и ученици таквога наставника не само што поштују него га, тако рећи, и обожавају. Такав наставник, ма и не био виртуоз у методи предавања, Ј ) М. Гијо, ор. м4, стр. 37—38.