Просветни гласник

80»

ВАСПИТАЊЕ ИАИ ДИЦШШША

231

великој зависности од првога; добар ред, у разреду и заводу, ујамчен погодбама које истицасмо као захтеве педагошке науке, у исто је време и основа за добро понашање ученичко ваи школе, у друштву и породици. Држећи се тих начела, школа чини што до ње стоји; покажу ли се пак, покрај свега тога, ученички изгредн, они ће бити, свакојако, ограничени на врло мали број ученика, чија је природа таква, да у њихову васпитању, осим школе, мора узети учешће и породица и друштво. Ту је она додирна тачка између школе и средине, у којој, и ради које она и постоји. Разуме се, да школа не може бити и није, у овом погледу, свемоћна, и да наставничко особље не може биги једино и у свему одговорно за добро нонашање ученика ван школе, као што може бити и јесте за ред у заводу и разреду. Али се мора признати, да је школа учинила са своје стране врло много добра, ако је успела, да ученике привикне реду и раду у школи на часу, да развије тако у њима осећање за ред правилност и законитост. уверивши их на примеру, да без њих нема напретка, у коме је прва залога и опстанка и благостања народнога. Навика је, вели се, друга природа, те је, по томе, са свим оправдано очекивати, да навике течеие и стечене у школи неће пропасти него се одржати и пренети после и ван школе у живот. Овим нећемо да кажемо да школа треба на овоме и да ограничи свој утицај на владање ученика ван школе. Шта више ми баш хоћемо и желимо, да тај утицај буде јак и у том погледу, а ту ће му јачину дати само правилна веза и сагласност у раду с породицом и друштвом и добар ред у школи. Она иста начела, којима се треба управљати, одржавајући ред у школи, остају у снази и кад је реч о дисциплинским мерама ван школе. И овде је потребно поставити васпитање на прво место, а дисцицлину му потчинити као средство, као елеменат његов. Као год у школи, тако исто и кад је реч о владању ученика ван ње, не треба заборављати, да је ученицима, што су млађи, све недоступније поимање па према томе и правилно управљање према прописима законским у њихову апсткратном значењу. Из овога се већ види, да није доста проиисати правила, ма како

тачна и одређена, како треба да се понашају ученици ван школе на улици, у кући, у друштву, тражити да им се они без поговора покоравају, па, у случају какве било погрешке од њихове стране, одмах прибегавати кажњавању, не упуштајући се у свестраније испитивање свих погодаба које су кривицу изазвале и не показујући ни најмање саучешћа према окривљеноме. Признавши једном зависност школе од друштва у коме постоји и зависност ученика од средине у којој се крећу, треба наро, чито према овоме и подешавати своје понашање према ученицима, тражити средства за што јачи васпитни утицај на њихкако би он био осетан и ван школе, а кажњавању прибегавати тек тада кад дру гих средстава нема. Како се нама чини, у овом се погледу не би могло желети ништа више, него да наставници добро проникну у дух правила о казнама и упустава, којима се она нропраћају, али да се чувају само буквалнога схваћања њихова. Од овакога су се схваћања, као што смо видели, плашили и сами творци ових правила, те су се, баш зато, на више места ограђивали, обраћајући нарочито пажњу наставницима на то, да осећање законитости треба да се јавља у школи, као што је то било и у друштву, као израз и последица развијенијега ума и развијенијега осећања моралнога. А то баш и недостаје деци, те им је с тога у почетку потребан, да би се ово достигло, жив, лични ауторитет оца у породици, наставника у школи. Показавши, по Гију, психолошке елементе ауторитета, ми смо тим у једно ноказали, како треба да се понашају наставници са својим ученицима, па да га задобију и иостану прави васпитачи-педагози, а не наставници-занатлије. Само такви наставници могу утицати и утичу васпитно на ученике више него сва правила о казнама и према њима буквално схваћена и извођена дисциплина. Утицај ће се оваквих наставника простирати и бити осетан и ван зидина школских, а у школи ће цветати ред и рад. Овакви наставници и немају потребе мислити о дисциплини и мерама којима ће је обезбедити, јер ће им она. тако рећи, сама собом доћи као неопходна последица њихова правилно схваћенога задатка наставничкога и добро смишљеног рада и понашања према учени-