Просветни гласник

црте из науке 0 језику

329

је било неких, које није могдо задовољити стање ствари и који зкуђаху, да науди о језику даду више ј поузданости. Још Боп увиђаше иедостатке своје ј теорпје п жишљаше да јој од помоћи може бнти поука добивена из семптских језика'), п ако њпхови тридитералнп корепи остајаху упорнп иротив сваког разглоба на простпје елементе, једносдожве корене, као што гласи поставка о првобитном обличју свих корена прве језиковне периоде. И хинескн је простим обличјем својих речи и граматичкпх одношаја — с поља гледајући — привукао пажњу Бопову, и утврдио га у вери, да су корени одиста морали битп и у индојевр. нрајезнку тако прости, као што су корени—речи у хинеском. У исто доба, кад је Боп полагао основе упоредној граматици пндојевропских језика, други су, а нарочито Вилхелм Хумболт, узели за предмет научног проучавања својега језике другпх илемена, а поглавнто дотле мало проучаване, азиске, америчке, и т. д. Наука о језику, општа, на тај начин постајаше то у правом значењу, пошто је преживела периоде простог аматорског неговања, и наивног посматрања ХУШ. века. Мисионари, Л.ајбниц, Катаринин речнпк и Аделунг-Фатеров МИћпс!а1;еб беху снремили земљпште за општу иауку о језику. Хумболт се одиста као оснивач чптавог научног правца може сматрати, и ако је његово философско проучавање језпка долазило у сукоб с историским. Док је пређе у поређењу језика владала потиуна слобода, тако да се није устезало доводити у свезу језике из Јевропе, Америке и Азије, с новим правцем настаје и ту промена: тако се гледа, да се и другп језици саставе у крвпом свезом новезана племена, као п индојевропско, јер се истом г /ада може ићи унапред, кад се већ имају језици распоређени у племена п породпце, да се решава о општпјим проблемпма науке о језику, да ли се не може наћи родбинска свеза и између тих племена. Из тога доба води гвоје порекло морфолошка разредба језика. На први се поглед, при ноређењу језика разнпх племена, опажа нека поступност у развитку поред разлика, којпма се одвајају. Имамо тако језике на далеком истоку Азије, који су необично просте морфолошке структуре, као на пр. хинескп, анамитскн, сијамсгси, бнрмански п других дијалеката Индо-Хине. Код њих видимо речи необичне простоте, да су од једнога слога, разуме се, да су због тога морали иотражитн таки језици других граматичких средстава, да те просте речи вежу у реченице за казивање мисли. Имамо језике сложеиије грађе, у Азији, Јеврони, Африци и Америци, у којима су речи ') Уег§1. Огатт. I 3 , 198.-200.

сложене из више делова, који би се могли назвати коренп, наставци од разних руку, али чији сиој није још тако чврст, да се не би могли разликовати деловп. Број састојака, корена и наставака у језицпма те врсте ипје сталан, различан је према различним одликама језика. Ти се језици не могу распоредити по крвном сродству, не може се међу њима наћп таких веза, да би се могло закључити, да су порекла истога, а разумљпво је, да то никако нпје ни могућпо, пошто се ту находе језицн Ескима н КаФара, старпх Мексиканаца и Јакута из Сибирије, полинезиски дијалекти и баскиски. Као да морфолошка класнфикацпја у прво доба и не пђаше тако далеко од простог анализовања грађе тих језика и њихових одличја. — Поред ових језика, којима је дато име аглутинативнпх, иолисинтетичких, пмају и дие породице језика с особитим одличјем — Флексијом, која је налик на аглутпнацију, алп је спој чвршћн, деловн се не могу распознатн, а и одношај тих делова што чине речи Флексивних језика стоји ирема аглутинативном нешто другојаче. Ирема морфолошкој разредби језици се деле у три типа: 1-во једносложнп, прост, 2-го многосложни, с прилепцима, аглутинативнп, 3-ће нроменљиви (индојевр. и сем. језпка). Али Хумболт, ма колико да је назио на структуру језика, да би пзвео основну и правилну разредбу њихову, да бп их оценио дубље и основаније, тражаше да продре у духовну садржину језика, да поред спољашњег облика којн имају сазиа и унутрашњи, који је прницпп у творби језика. Унутрашњу Форму језпка, вели ученпк Хумболтов, Хајн. Штајнтал 1 ), треба одвајати од логпчког облика мисли. Граматичарп, који су држалп да су говор и мишљење једно исто, мешаше и ове две Форме. Из те мешавиие дође схема у граматици од категорпја' Стојика. Пошто се тврдило, да су ове категорије у свима језицима исте, онда и фнлосоФска граматика вредп уопште за све језнке, а њен је предмет проучавати те граматичке категорије. Штајнтал вели о тежвп Хумболтовој, да унутрашњи облик језика одреди што тачније, да му није пошла за руком, нити је игде њој дао таку одредбу, пз које би се видело, да се одваја од логичког мишљења. Штајнтал је у својим радовима огледао, да то уради, што Хумболт није могао да одреди, како он п сувише метаФизички вели, „сПе Апзсћапип^ уоп Аизсћаиипдеп". Овде нам није место, да се уиуштамо више у расправљање о унутрашњем облику језика, већ само да Ј ) Цг8рпт§ с1ег Зргасће 4 , 1888, 115. и. д.; в, и (?. V0а1е1еп2, 01е ВргасћтаввепвсћаЛ, 160 и. д., 319. и. <1.